970

LJUBOMIR ŽIVKOV - Rampa za razbikuće

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer

Vladar i vladajuća klasa spremni su da za osvajače medalja obezbede neuljudno visoku svotu novca, ravnodušni su potpuno prema zbegovima građana koji po pola sata čekaju da se iz razrovanih ulica ipak ukaže već pretrpan autobus, ne dira ih nimalo živalj koji iz cele zemlje dolazi u Beograd da bude pregledan na skeneru nakon tri meseca čekanja, bolova i straha, ne, samo ono što je veličanstveno pripada ovoj veličanstvenoj bratiji koja smišlja gde bi preko sportista ili bolesno velikih spomenika mogla da, kako se sad kaže, izdominira!

Predsednik Republike ispunio je obećanje da će obelodaniti koliko je narodnog novca svojevoljno preusmerio u naša dva najtrofejnija kluba (kakav izraz), rekao je: “[…] Po povratku u Beograd lično ću izaći sa kompletnim ciframa, a brdo para smo dali i Partizanu i Zvezdi. Da vidi narod ko je čiji ljubimac i koliki je Vučić peder!”

Predsednik je održao reč, ali nam se obratio u obličju Siniše Malog: kao što je Zevs mogao da se, kad mu ustreba, preobrati u nekog drugog, u zlatnu kišu, labuda etc., tako je naš Zevs u doktorskom liku ministra finansija obznanio koliko su večiti rivali koštali državu u minuloj petoljetki, a to je oko četiri i po milijarde, o oproštenom porezu ili o sportskom počeku da i ne govorimo!

Iza predsednika tj. ministra finansija zapazio sam pripadnicu nežnijeg pola, koja je stranačkom mimikom pokazala koliko je ogorčena zbog nezahvalnosti večitih rivala, a i sam Vladar – kad se ukazuje u svom telu – izgleda i kao neko kome je žao što se toliko novca sliva ka Autkomandi, i kao neko ko se istovremeno diči svojim tj. državnim rasipništvom; držim da mu zapravo ne bi bilo žao novca (našeg, da su se obe izdržavane skupine pokazale podjednako i večno zahvalnim: još kad se uspinjao vrtoglavo uvis, kad se tek oštrio da nadgornja i potisne Tomislava Nikolića (u daljem tekstu: Kron), zavetovao se negdašnji delija da “Zvezda”, pa unekoliko i “Partizan”, neće oskudevati dokle god Srbija bude pod njegovom blagoslovenom vladavinom; ja sam još tada zavapio da im ne da ništa, čak sam posegao i za rimom iz romske pesme “Biće skoro propast sveta”, kad cela kapela odrepuje “nek propadne ni-je šte-ta!”: to su profesionalni klubovi koji su ionako iz ozloglašenog socijalizma nasledili stadione i sve drugo, pa neka se staraju sami o sebi, sada kad su onolike fabrike i vasceo proletarijat pušteni niz vodu, šta bi bilo da nema večitih rivala, bi li život ijednog žitelja Srbije imao ikakvog smisla?!

Ali, ne, dembelanima u upravama ovih neuspešnih giganata nije nikad dosta, oni mrko pogleduju na svaki dinar koji od dobre majke države dobije rival, a nikome u vasceloj zajednici na pamet ne pada da je sve što im se daje zapravo blesavo, nepristojno i krajnje rasipnički! – Daj, Živkove predosadni, pa sve države ulažu u sport! – Najpre, ja se u mnogo čemu ne slažem sa svim državama, najradije bih im svima video leđa, samo neću, što bi rekao Predsednik, taj film da gledam, ali ako, napokon, sve države troše novac i na sport, to ne mora značiti da se doveka mora potpomagati klub za koji je predsednik u mladosti svojoj navijao i za koji se šibao na mrskom Maksimiru; nisam protivnik sporta, ali bi zajednički novac morao odlaziti na nevrhunski i na neprofesionalni sport, iz državne kase potpomognut bi bio sport koji služi deci, mladeži i običnim građanima, dakle protagonistima koji neće doneti nijednu zlatnu olimpijsku medalju, koji će uživati u igri, poene će brojati samo da bi im bilo zabavnije, a rezultat će kad se utakmica završi prepustiti zasluženom zaboravu.

Ali, ne! Državni vrh je uz bok Predsedniku koji je opsednut slavom i veličinom, nema ni Predsednik ništa protiv da deca igraju fudbal po utrinama ili školskim igralištima, ali njegovoj vladarskoj veličini odgovara samo vrhunski sport, gde će Srbija odmeriti snage sa razvijenijim državama, od kojih su mnoge priznale Kosovo, svaki naš vlastelin živi za momenat kad će se Srbi u nekom sportu iskazati kao viša sportska rasa: skok u dalj nije ne znam kako zabavan sport, niti je igra, niti ima u njemu ikakve draži, dive mu se samo sportski novinari ponavljajući jedino filozofsko pitanje koje muči njihovu reportersku psihu: gde su granice ljudskih mogućnosti?!

Vladar i vladajuća klasa spremni su da za osvajače medalja obezbede neuljudno visoku svotu novca, ravnodušni su potpuno prema zbegovima građana koji po pola sata čekaju da se iz razrovanih ulica ipak ukaže već pretrpan autobus, ne dira ih nimalo živalj koji iz cele zemlje dolazi u Beograd da bude pregledan na skeneru nakon tri meseca čekanja, bolova i straha, ne, samo ono što je veličanstveno pripada ovoj veličanstvenoj bratiji koja smišlja gde bi preko sportista ili bolesno velikih spomenika mogla da, kako se sad kaže, izdominira!

Gondola, Beograd na vodi, najveća pešačka zona, najveći spomenik ikada podignut nekome županu, vojni avioni o kakvima Hrvati i Albanci mogu samo da sanjaju, držač za barjak dugačak tako da ti pamet stane i da ti se zavrti u glavi dok u oblacima nazireš voljenu trobojnicu, Nacionalni stadion!

Zar ne mislite da imamo ionako previše stadiona, a da nam nedostaje milion hitnijih stvari? Ali te hitne stvari su zapravo male stvari, potrebne isto tako neznatnim, suvišnim ljudima, trivijalne su, mnoge bi bile za lečenje ionako prestarog našeg stanovništva koje svojim istrajnim živovanjem samo škodi našem razvoju; vladar koji je svom imenu odavno u sebi dodao atribut Veliki, sanja samo o velikim stvarima, o dovođenju najvećih fabrika ili makar trgovinskih lanaca u našu bankrotiranost, zato je njegova mera Nacionalni stadion! Kakav si ti to faraon, kakav si to imperator ako ne sagradiš Koloseum! Koji će spomen na tvoje ime i na tvoju vladavinu čuvati dok preko tribina, igrališta i atletske staze budu hujala stoleća i stoleća, da, šta košta da košta, ima da se sazida nacionalni stadion na kojem će delije i grobari, ali i navijači orlova, zapaliti ko zna koliko baklji, i gde će biti razbijeno bog te pita koliko glava, kao što je već bivalo na voljenoj Marakani!

Malo malo pa naletim na vest koliko je predsednik Republike dao kojem sportskom savezu ili klubovima, sad je govorio o večitim rivalima, koji su se žalili na neravnopravnost, ali ja tvrdim da se ne mora dati ništa ni jednima ni drugima, ne da ne mora, nego ne bi smelo, ko su oni? Kako je ustanovljeno da su oni udruge od izuzetnog društvenog značaja?! Niko to nije ustanovio, “Zvezda” i “Partizan” su jedna navika, navijaštvo se međutim razvilo u poseban zanat i u poseban stalež, od kojeg država rebri više nego od pauperizovanog proletarijata, potonji neprimetno izumire po godišnjim dobima, uglavnom se na večite gleda kao na dve nemani koje će opasno zarežati ako im ne bude prinošena žrtva kakva im se prinosi već sedamdeset godina.

Treba im reći: vi ste kapitalistička preduzeća u kojima se proizvode igrači, sami privucite publiku, prodajte joj karte, neka se neka druga tvrtka reklamira kod vas, prodajte pokoji dres maloletnicima koji još nisu shvatili ko ste vi, igrajte fudbal takav da će strane televizije odrešiti kesu da im dozvolite direktne prenose, što se dešava u Premijer ligi, Primeri, radite šta znate, državi i društvu niste potrebni toliko da bi vas ono i ubuduće izdržavalo, od danas ste prepušteni samofinansiranju!

Doduše, ja bih isto to rekao i Olimpijskom komitetu, i mudracima iz Kuće fudbala, ja bih se i SANU zahvalio na dosadašnjem izuzetnom doprinosu zajednici, ja sam za to da država ne da besmrtnicima više nijedan dinar, valjda su, budući tako pametni i stari, radili negde, pa neka žive od penzije, zgradu neka vrate državi, a titule neka zadrže i neka se samoorganizuju ako su se naučno ili emotivno vezali jedni za druge! Akademija je isto kao i “Crvena zvezda” jedna navika, relikt minulih decenija i društveni parazit, ništa se, osim u životu samih akademika, ne bi promenilo kad bi se ta slavna ustanova jednostavno ugasila, daj, pa ti bi ukinuo i Francusku akademiju nauka, bih ako bi mi građani Francuske poverili da ja to presečem, ovako me srdačno ne zanimaju, ove naše međutim lično ja plaćam, i lično vi koji ovo čitate: SANU je odraz i delimični uzrok društvene nepravde, SANU je ovaploćenje predrasude da postoje izuzetni umovi pred kojima prosečni građani treba da popadaju ničice, i koje celog božijeg veka treba da nose na svojoj manje-više sirotinjskoj grbači.

Isto tako treba da još dvesto pedeset godina izdržavamo “Zvezdu” i “Partizan”, da bi oni jednom u pedeset godina bili prvaci ili vicešampioni Evrope, da bi proneli slavu našeg fudbala i našeg naciona po celom svetu, kakvu slavu, po kakvom svetu, pa svi ti trijumfi, od kojih se onaj “Zvezdin” godinama danonoćno vrti na jednom za to specijalizovanom kanalu, nemaju nikakve veze ni sa jednom autentičnom egzistencijom, jer potonja prezire pobede i rekorde, i sama nema ni najmanji poriv da se nadmeće, a kamoli da joj za njen takmičarski duh i poriv zajednica trpa novac u džep.