970

SVETISLAV BASARA - Do curzia

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Do curzia, što reko naslov, propade mi prvi susret „upremase“ sa jednim od podfamoznih komentatora. I to mojih najomiljenijim, „Živčanom“, naime, a.k.a „Živkom“.

Siđoh prekjuče u podfamoznost, u redovnu inspekciju i tu se obavestih da je moja e-prijateljica blagoizvolela posetiti Sajam knjiga, ugledala negde obaveštenje da se u sali toj i toj održava promocija biografije Curzia Malapartea, pa je, kaže, povezala stvari i dokonala da tamo gde ima Curzia zacelo mora biti i mene.

I nije se Živka prevarila. Vaistinu sam bio tamo. „Doslo mi“, piše moja e-prijateljica, „da mu pridjem i kazem C’est moi, Zivka, ali nisam imala herca.

Nemam ja visinu za tako nesto. Jos uvek.“ Fuck it, tako blizu, a tako daleko. Verovali vi ili ne, žao mi je što Živka nije stisnula muda pa mi prišla i predstavila se. Popili bismo negde kafu, proćaskali, mogao bih joj naći i pljeskavicu kojih na Sajmu odavno nema u „slobodnoj prodaji“, ali ja kao stari sajamdžija znam gde ih ima „ispod tezge“.

„Poručujem“ Živki da mi sledeći put – ne mora to biti na Sajmu – slobodno priđe, pa da odemo negde na kafu, a mi se upuštamo u temu naše današnje kolumne inspirisane Živkinom snebivljivom „uvaćenošću“, kako se to kaže u zapadnoj Srbiji.

Dakle, ovako. Svi smo mi u Srbiji pomalo Živka, što će reći da smo svi u toplinama naših domova, u užim drujstvima i na www-u, kurčeviti i drčni, ali da nam – čim kročimo u takozvanu javnost – kontaminiranu seljačkim pravilima čaršijskog reda propisanog u Slavskom Pojasu – kurčevitost naglo splašnjava. Evo, recimo, jednog recentnog primera.

U ponedeljak – takođe na Sajmu – ugledah u prolazu Leona Kojena, koga godinama nisam video, a sa kojim sam davnih dana bio u srdačnim odnosima, rekoh „zdravo Leone“, a Leon, sve gledajući u patos, promrmlja nešto u bradu i kao munja zbrisa sa lica mesta. „Kao munja“, u granicama Leonovih mogućnosti, naravno.

Da li je Leon tako postupio zbog pozamašnih razlika u našim gledanjima na političke stvari? Ma jok. Engleski je to đak, trpeljiv čovek. Pa zašto je tako postupio?

Evo zašto. Zato što ga je neko mogao videti da mi se pristojno javio – ili, daleko bilo, popričao sa mnom – pa to dojaviti nadređenim ahbabima, Vladeti Jankoviću i Referendumskom Lopovu. I – šta? Kako šta? Puče Slavski Pojas. Propade Srbija.

A kako sam ja reagovao? Evo kako. Upisao sam Leonu u dnevnik jedinicu i iz vlad(et)anja i otišao svojim poslom, sve se pitajući šta li je takav jedan uvaćenko i bezmudić mogao postići u pregovorima sa kurjacima tipa Tačija i Haradinaja i kako li su tek njegovi ahbabi – Referendumski Lopov i Vladeta J. – koji svu energiju troše na čuvanje veštačkih obraza – mislili da sačuvaju Kosovo?

Dođe mi da usred Sajma dreknem „udri, Vučiću, ruka ti se pozlatila, a kad ti zanemogneš, neka Đido udri i neka mu se ruka pozlaćuje.“ Dođe mi kasnije, na predstavljanju Malaperteove biografije da iza glasa dreknem „brate Malaparte, sve je otišlo do tebe, tj. do kurcija“.