970

GORAN MARKOVIĆ - Hulje

Goran Marković, tekst za nedeljnik ''NIN''

U tiraninovom štabu precizno je osmišljen plan: treba Srbiju očistiti od svih koji misle i, samim tim, ne pripadaju onima koji ih slepo prate. Pa šta ostane neka ostane. Dva miliona stanovnika? Milion? U redu, ima i manjih zemalja pa ljudi tamo žive lepo. Luksemburg, na primer. To nam je premijerka tu skoro lepo pokazala u svojoj bizarnoj poseti ovoj mini-državi

Reći kako su Atlagić, Martinović ili Rističević najobičnije hulje nije dovoljno, i pored toga što je ta činjenica svakome sasvim jasna. Potrebno je, naime, definisati pojam hulja i na taj način objasniti trenutak u kome se nalazimo. Kako je moguće da ova trojica, po svemu bezvrednih ljudi, koji koriste svoj status narodnih (sic!) poslanika da bi se dodvorili tiraninu i dokazali svoju upotrebljivost za prljave poslove, postanu sudije koje će, uz neskriveno samozadovoljstvo i veliki respekt prema svojoj mišijoj pojavi, presuđivati ko je izdajnik a ko nije? Sreća je što smo u digitalnoj eri pa će neko, makar u svom ličnom računaru, za buduća pokolenja sačuvati kadrove iz Skupštine u kojima te tri hulje prosipaju besmislene optužbe na račun ljudi koji misle a koji još uvek nisu pobegli odavde glavom bez obzira, kao mnogi njima sličnih.

Kada je reč o egzodusu, sada je već jasno, većini mladih u Srbiji ne pada na pamet da svoje najbolje i najkreativnije godine stuca tako što će se učlaniti u stranku na vlasti i zauzvrat dobiti bilo kakav posao, na kome se ionako ništa ne radi, ili će, ako to ne učini, besposličariti i gladovati dobijajući zauzvrat na televiziji svakodnevni rijaliti program sa jednom jedinom porno zvezdom u glavnoj ulozi.

Opšta bežanija iz ove zemlje svakako je u tiraninovom štabu precizno osmišljena, pa bi se moglo reći da sve teče po planu. A on je sledeći: treba Srbiju očistiti od svih koji misle i, samim tim, ne pripadaju onima koji nas slepo prate. Pa šta ostane neka ostane. Dva miliona stanovnika? Milion? U redu, ima i manjih zemalja pa ljudi tamo žive lepo. Luksemburg, na primer. To nam je premijerka tu skoro lepo pokazala u svojoj bizarnoj poseti ovoj mini-državi.

Ono što preostane u Srbiji moralo bi predstavljati klonove pomenute trojke - znači, hulje. Potpuno bezvredni, apsolutno odani i spremni na bilo šta što će zadovoljiti šefa. A on, što se njegova teritorija više prazni od onih koji još uvek rasuđuju po principima zdravog razuma, postaje iz dana u dan sve prohtevniji. Iako se svi njegovi „glumci“ nalaze u običnom porniću, on sve više pokazuje potrebu da bude voljen. Učesnici ove unapred dogovorene predstave, koja sa osećanjima nema nikakve veze, utrkuju se ko će nosiocu glavne uloge bolje i strastvenije izjaviti - ljubav. To rade tri hulje, ali i ostali sa dvora – ne propuštaju da u svojim nastupima voljenom vođi upute ljubavne poruke. Kao da smo već postali Luksemburg.

Ali da vidimo šta o tome misle mudri ljudi.

O huljama govori Epiktet i u svome delu O pitanjima karaktera i moralnog izbora on kaže: „Kad neko ima izvesno preimućstvo, ili samo zamišlja da ga ima mada ga nema, pa je još slabo obrazovan, to se obavezno sav naduva i uobrazi.“

Hana Arent: „Ako se okrenemo književnosti, Šekspiru, Melvilu, Dostojevskom, gde možemo naći velike hulje, možda ćemo biti u nešto boljoj poziciji. Oni takođe nisu u stanju da nam kažu ništa posebno o prirodi zla, ali oni bar ne izbegavaju ovo pitanje. Znamo i skoro da možemo videti kako je ovo pitanje neprestano proganjalo njihove duhove i kako su vrlo dobro znali šta je sve kadra učiniti ljudska pokvarenost.“

Kant kaže: „Niko ko je svoj život proveo među lupežima, ne znajući ni za koga drugog, ne može imati pojam vrline.“

Bojim se da je to naša budućnost. Država bez kulture, umetnosti, bez humora. Društvo bez ijedne duhovne vrednosti. Podanici koji nikada neće doznati kako izgleda živeti slobodno i civilizovano. Samo jedan beskrajni rijaliti. To nas, izgleda, čeka.

Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 19. 9. 2019.