970

TEOFIL PANČIĆ - Vlast, pouzdani rasterivač stanovništva

Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa

Svakome ko sluša tzv. provladine medije u Srbiji ili, još bolje, direktno se napaja sa samih izvora istine u vidu istupa vodećih državnih funkcionera, zna da je prethodni režim ostavio Aleksandru Vučiću i njegovim saradnicima pustoš i spaljenu zemlju, koju oni sada temeljito dižu iz pepela. Na to smo se, dakle, navikli, skoro da smo već i oguglali.

Pa ipak, čovek ne može a da se povremeno ne iznenadi dokle je sve to išlo, to jest, koliko je temeljito Srbija bila „u buli“, i koliko je sadašnja vlast spremna i sposobna da misli na sve i da poboljšava ama baš svaki aspekt naših života. Za početak – same te živote, to jest, da se pobrine da nas bude više nego što nas ima, pošto se ispostavlja da je zavladala izvesna recesija, ili čak hronična nestašica stanovništva, naročito onog „etnički podobnog“, ako se tako može reći.

Srećom, nade ipak ima, pozitivni pomaci ohrabruju. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je na Demografskom samitu u Budimpešti da je u prvih sedam meseci ove godine u Srbiji rođena 741 beba više nego u istom periodu lane. Ako mislite da je to slučajnost ili posledica nekih, kako bi se reklo, „apolitičnih“ trendova i pomeranja o čijoj prirodi ništa ne možemo znati bez temeljitih istraživanja, onda ste naivni: razume se da je taj blagi, ali ohrabrujući porast takođe deo prvih plodova napora vlasti u pravcu demografske obnove Srbije i „srpstva“, čija je „prosta reprodukcija“ (održavanje već postojećeg broja stanovnika) inače hronično ugrožena.

Mit o postepenom, ali neumitnom „izumiranju nacije“ prisutan je u srpskoj javnosti bar tri decenije unazad, i nije po sebi nikakav ekskluzivitet, što znači da je odavno već svojevrsno opšte mesto na evropskom i globalnom nivou. Taj mit spada u arsenal omiljenih desničarskih retoričkih toposa širom Evrope i Amerike, pošto u negativne demografske trendove upisuje i potom, jasno, učitava ideološko-moralistički prekor dekadentnoj modernosti: standard je razmazio ljude, suvišne i pogrešne slobode su ih pokvarile, žene neće da rađaju nego ganjaju karijeru ili pusti užitak, u brakove se stupa sve kasnije ili se ne stupa uopšte, a o Sodomi i Gomori homoseksualizma i sličnog da i ne govorimo. „Nekada“ je, naravno, sve bilo drugačije i zato nas je tada bivalo sve više; centralno pitanje svake neokonzervativne politike je, dakle, ovo: kako vratiti to „nekada“? Za sada ne pomažu ni mila ni sila, ali to još nikoga sa te strane nije nateralo da odustane.

Gledano iz tog ugla, sasvim je logično da je Vučić svoj solilokvij upriličio baš u Budimpešti, uz domaćina Viktora Orbana, svog vladarskog uzora i ideološkog gurua u mnogo čemu. Jedna od zajedničkih karakteristika ovog tipa režima jeste i podsticanje moralne panike o tome kako „Mi izumiremo“ i nestaćemo ako se pod hitno nešto ne učini, ali iza nas neće ostati pusta zemlja, nego će je naseliti neki Drugi; za Orbana su to imigrantske „islamske horde“, pa je sebe profilisao kao branioca Mađarske – ali i nezahvalne Evrope – od neevropskih varvara.

Srbija je u tom smislu u manje luksuznoj poziciji jer izgleda nije mnogo atraktivna za trajnije zadržavanje čak ni ljudima koji beže od rata ili trećesvetske bede, tako da simboličko mesto tog Drugog ovde zauzimaju neke susedne nacije: setimo se da nije bilo tako davno kada je senzacionalističko pisanje o albanskom kosovskom visokom priraštaju stanovništva kao nekoj antisrpskoj „demografskoj bombi“ bilo nešto svakodnevno.

Razume se, ništa od ovoga ne znači nužno da sam „demografski problem“ ne postoji. Samo što je njegov osnovni uzrok društvene naravi. Vučić će reći da „Srbija svake godine gubi grad veličine Kikinde“, ali ta „Kikinda“ ne nestaje u ništavilu nego odlazi negde gde smatra da će joj biti bolje. Jednostavno rečeno: iz zemalja poput Srbije mnogo se stanovništva u najboljim i najproduktivnijim godinama iseljava, bez ikakve namere da se vrati.

Ljudi odlaze u potrazi za „boljim životom“, što je do neke mere neminovno, ali nije tu u pitanju samo viši standard, „bolja plata“: u pitanju je drugačije društveno ustrojstvo, ono u kojem uspeh i status ne zavise prevashodno od članstva u odgovarajućoj partiji, ideološke ili nacionalne podobnosti, učešća u sitnim i krupnim koruptivnim lancima itd.

A kada Srbiju pogledate iz tog ugla, ne može vam promaći da je aktuelna vlast učinila sve što je mogla da nasleđene negativne trendove pojača preko svake mere; prostije rečeno, džaba sve jaslice i vrtići i porodiljski dopusti: režimi poput Vučićevog i Orbanovog, a i znatne većine drugih u regionu, sami po sebi rasteruju stanovništvo. Oni su, dakle, autentična demografska katastrofa, sastavni deo problema, a ne rešenja. Što ih bude više i što duže potraju, nas ostalih će biti sve manje.