970

SVETISLAV BASARA - Zoki, pazi serija

Svetislav Basara, kolumna az dnevni list ''Danas''

Danas ću otići korak dalje od poslovičnog penzionisanog zastavnika iz bloka 21, pa ću (konstruktivno) kritikovati TV seriju koju ne samo da nisam gledao, nego koja još nije ni snimljena.

Otresitiji među vama verovatno su odmah dokonali da je reč o najavljenoj seriji o Zoranu Đinđiću, za koju sam spreman pro bono ustupiti naslov vaktile već upotrebljen u Famoznom, dakle – „Zoki, pazi metak“.

Zašto mi je sumnja veća od nade i pre nego što je „pala prva klapa“? Ponajpre zbog producentske kuće, u datom slučaju RTS-a. Da ne bih okolišio – sumnjam da iz nadzemne septičke jame u Takovskoj 10 može izaći bilo šta vredno pažnje, naprosto zato što se od kraja osamdesetih naovamo smisao RTS-a svodi na to da stvari nevredne pažnje na silu Boga (i pendreka) čini vrednim pažnje.

Druga stvar. Zlatnodobno vreme RTS-ovih serija tipa Muzikanti, Kamiondžije, Otpisani, Grlom u jagode, itd, zauvek je (nažalost) prošlo, snimati u današnje vreme seriju koja ne sledi matricu „pucačina, jebačina, otimačina“, može rezultirati isključivo pretencioznom dosadom tipa Radoševe Ravne gore ili otužnom istoricističkom kaljugom Nemanjića.

Da opet ne okolišim. RTS ima i dovoljno para i dovoljno profesionalaca da napravi odličnu seriju, ali jednostavno nema muda da proizvede bilo šta što ne bi bilo „dobar dan, čaršijo, na sve četir strane“, a što se u konačnici ne dopadne nijednoj od četiriju čaršija. Ne sumnjam ja u nadarenosti i kompetenciju mlađahne autorske ekipe, momci i devojke verovatno kontaju da će prejebati RTS, ali im skrećem pažnju (tj. džaba krečim) da je i glavni junak njihove serije, Đinđić, kontao da će prejebati Referendumskog Lopova, pa znamo kako je stvar završila.

Stvar treća. Kako uopšte – ju, ju, ju – napraviti seriju o Đinđiću po recepisu pucačina, jebačina, otimačina? Nije to, fakat, lako, mada bi bilo lekovito. Zašto bi, konačno, moralo biti lako. Nije li nas nepodnošljiva lakoća „duhovne“ vertikalizacije trivijalnosti i bede uparena sa mitologiziranjem i saharinizacijom događaja, likova i dela i dovela do OVOGA, a gde će nas tek odvesti o tome je bolje ne misliti.

Đinđić nije bio čovek pucačine, jebačine i otimačine – daleko od toga – ali šta je drugo bio ambijent devedesetih u kome je delovao nego nekontrolisana pucačina, jebačina i otimačina zabašurena – da se vlasi ne dosete, kao što se nisu ni dosetili – „borbom“ za Srbe, srpstvo i srpske zemlje.

Đinđić je zapravo i ubijen zato što je pokušao – i zamalo uspeo – da pucače, jebače i otimače vrati u njihov prirodni habitat – Jatagan malu. Nije uspeo (i to uz nesebičnu pripomoć elebaka i jebiluda koji sada najglasnije nariču zbog Vučića) pa se Beograd (i ostatak Srbije) pretvorio u Jatagan malu.

Nemojmo ipak prejudicirati stvari, okanimo se zastavništva. Možda stvar i uspe. Možda Bujketu dođe iz dupeta u glavu, pa se odvaži da govno kojim se onomad autoposrao vrati natrag u dupe. Nemojmo zatvarati vrata dupetom.