970

SVETISLAV BASARA - Zoki, pazi serija 2

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Sumnja u nesnimljenu seriju o Đinđiću postade mi još veća od nade kad se obavestih da jedan od autora, Tagić, „navodi da im je cilj da ispričaju priču inspirisanu istinitim događajem u kojoj su glavni junaci fiktivni likovi koji istražuju ubistvo i na čije živote je atentat na premijera indirektno uticao“.

Iako nikoga ne bi trebalo da boli dupe za živote i priključenija „fiktivnih likova na čije je živote atentat uticao“, formalno se tome nema šta prigovoriti, takozvana dokumentarnost je poslednje utočište umetnika bez imaginacije, pristup je dakle OK, pa kad je već tako, zašto mi je onda sumnja veća od nade. Evo zašto.

Čini mi se, onako „na neviđeno“, da su serijini autori u popriličnoj opasnosti od promašivanja teme, a s druge strane mi se ne čini nego pouzdano znam da će RTS dati sve od sebe da tema bude što više promašena. Rečeno ne znači da finalni produkt neće biti gledljiv, ali gledljiva je (i to vrlo) i ona Bajićeva strela, pa je opet promašila temu. To jest pravac. Umesto ka nebu, morala je biti usmerena ka paklu.

Mic po mic dođosmo i do teme naše današnje kolumne. Beslovesna ovdašnja sklonost da se tragedije i kalvarije prikazuju kao trijumfi i pobedonosni pohodi – pa čak i kao zabava – glavni je uzrok neprestanih repriza tragedija i kalvarija. Đinđićevo javno streljanje – pripremano i izvršeno po svim pravilima sapunskih TV serija o državnim zaverama – nije bilo samo lična i porodična, nego opštenacionalna tragedija, koja je ovdašnji živalj za vrlo dug period – ako ne i zauvek – stavila pod dominaciju psihotične patriotske „duhovne vertikalnosti“, koja je glavno pribežište propalice i lopuže.

Da ne bi bilo zabune: dominacija psihotične sublunarnosti započela je istog trenutka kad je Đinđić izdahnuo, Zoki Živković se izvesno vreme batrgao, JexS Tadić joj je – pod snažnim uticajem „čika-Dobrice“ – udarnički podlegao. Nemojte imati iluzija – gle, opet džaba krečim, ne možete vi bez iluzija – JexS je bio Vučić „u rukavicama“, čak im je i koleški asesor, krle22, bio (i ostao) isti. Neki će reći da ni „u rukavicama“ nije malo, što i nije, ali ništa ne menja na stvari.

Napraviti, dakle, dinamičnu, zabavnu TV seriju u kojoj će glavni junaci biti „fiktivni“ likovi „koji istražuju ubistvo“ i na čije je živote „atentat na premijera uticao“ – a RTS će dati sve od sebe da upravo takva bude napravljena – i time, da kažemo, karnevalizovati tragediju, znači debelo promašiti temu, mada, kako rekoh, ne znači da finalni produkt neće biti gledljiv, pa čak i solidan.

Bilo bi mnogo bolje i dramaturški efektnije „ispričati“ priču o ne tako „fiktivnim“ junacima koji pripremaju zločin, ali to je u čemernoj Srbiji otupeloj od bensedina i zabava miliona apsolutno nemoguće, a još je nemogućije u produkciji čemernog i otupelog RTS-a. Sva je prilika – mada bih voleo da me serija demantuje – da ćemo dobiti „seriju u rukavicama“, a da će Bujketovo govno ostati na mestu na kome ga je proletos postavio.