970

SVETISLAV BASARA - Konceptualizacija

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Kao što višekratno napisah i kao što ću danas, u drugom uzastopce danu za kulturu ponoviti, vozdviženije Vrhovnog Bića na vlast bilo je u metaforičnom smislu sneg koji ne pada da zaveje svet nego da svaka zverka pokaže svoj trag.

Da je ostao dosledan u radikalnom radikalstvu, Vrhovni bi još uvek gulio skupštinske klupe na čelu trideset pet-šest poslanika i povremeno organizovao konceptualističke performanse, poput onog sa prelepljivanjem Đinđića Mladićem. U odsudnom, međutim, momentu Vrhovni je dokonao da ako hoće da se uspentra na vlast, mora promeniti ploču, iako ne i praksis, mada je Prve Godine Njegove Ere odašiljao signale da bi i na tom polju mogao štošta promeniti.

I da viđite vraga, Vrhovnom je pošlo za rukom ono što Bodrijaru (i mnogim drugim) nije – srpska stvarnost je upala u rupu koju je iskopao svojim kopernikanskim presaldumljenjem.

Rupa je – kako će se pokazati – bila prava rupa, a srpska stvarnost je prošla kao i sve (i svi) što upadne u šaht – dibidus se ulupala. Hajde da obnovimo gradivo i da se prisetimo čime je to vrhovni iskopao rupu? Prosto ko pasulj. Okrenuo je ćurak naopako, prekršio zakone srpske dramaturgije, „izašao“ iz uloge i rekao: Evropa, da, rešenja Kosova da.

Nakon pada srpske stvarnosti u Vrhovnu Rupu, svi smo se džumle ulupali, ali najulupaniji su, da kažemo, bili JexS & Co koji su se prilikom pada u stvarnosnu rupu raspali na paramparčad, figurativno naravno, iako su izgledali i fizički raspadnuto. Još uvek tako izgledaju, a do ka’ će, ne zna se.

Neulupani su ostali samo spoljni Dačić i Ljajić zato što oni oduvek stoje na dnu rupe i strpljivo čekaju da neka (bilo koja) vlast upadne u njih, kužite li stari moji, kužite moj Sebastian. Zamešateljstvo je, dakle, nastalo tako što je – uz nesebičnu JexS-ovu pomoć iz sebičnih pobuda – Vrhovno Biće pokarabasilo simbolički poredak foliranja, laganja i mašćenja u kome je Vučić do presaldumljenja obnašao ulogu antievropljanina, sina sila zla i bezumlja protiv koga se bore (borili su se moj Sebastian) turboevropljani, sinovi Evrope i svetla.

Do kobnog dana D, JexS-a i ostale „demokratske (moj Sebastian) snage“ na okupu su pridržavale dve stvari – sabornost u lenčarenju, lakom kešu i lakim mindžama, s jedne, i strah od radikalskog mraka s druge strane.

Kada je Vrhovni čisto deklarativno – a da ništa nije uradio – rekao rat ne, Evropa da, rešenje Kosova da, demokratska kula od karata (još odranije sklona padu) strmopizdila se u prah i pepeo, a u tom pepelu je nestao i drugi faktor demokratske kohezije – laki keš, lake mindže i lopovluk.

„Čvrstina“ i „“principijelnost“ „demokratskog“ europejstva (ih šta ga je znakova navoda) pokazala se čim su „demokratske snage“ kao utuku na Vrhovnu Dominaciju (tada još u fazi ekspres lonca) pribegli patriotizmu i kosovstvu. Na tom terenu su se pokazali toliko neuverljivi i nespretni i kilavi da su – sa izuzetkom Guzijana i Boškića, koji su takođe kilavi – pribežište pronašli u ogovaranju i konceptualizmu. Eto, ja toliko, a vi ako me se setite na dan državnosti, setili ste se, ako ne, onda ništa.