970

Ljubimci na zlatnom lancu

Ljubodrag Stojadinović, Peščanik.net, 23.08.2019.

Miloš Veliki se onomad našao na putu, kao sopstvena kostimirana replika. Biti glumac, to je đavolja rabota. U svačijoj si koži, misliš po tekstu koji učiš i postaješ poznat po licu koje nije tvoje. Čovek je obukao kostim knjaza i pristao da bude maskota nove putne trase. Izgovarao je svoje monologe i izazvao suze na prvom licu srpske jednine, u ime naroda.

Možda glumac i nema druga posla, osim da bude ono što nije. Jednostavno, Nenad Jezdić je došao na onaj autobus, bio Miloš nekoliko sati, i vratio se sebi i pivu koje nosi opako ime velike mačke. I u tom se poslu tek sada više ne može bez njega.

Jedan njegov kolega je na nekoj društvenoj mreži objavio sažetu poruku definitivnog oproštaja: Ode nam i Nenad Jezdić.

Jezdić je slobodan čovek, može da ide gde i kome hoće. No ipak, kao novi dragulj u đerdanu Gospodara, postao je predmetom socijalne forenzike, izvikan, satrt ili branjen no neodbranjen, zavisno od tačke gledišta. I odmah je postao živi orijentir za poimanje mrtve tačke, odakle više nema povratka posle zmijskog zagrljaja.

Da se držao samo svog zanata, i govorio o poslu koji se plaća, jer to jeste dobra tezga uz ostalo, moguće je da bi ga zaobišao odijum namenjen onima za koje se verovalo da ne pripadaju nikome. Ipak je Jezdić izrekao rečenicu koja će ga, zbog njene prazne uzvišenosti, izložiti sasvim zasluženim neprijatnostima: Odazvao sam se pozivu svoje države! I tako završio u lošem društvu, odakle nema čistog niti časnog odstupanja.

To bi značilo da je glumac mobilisan kako bi svojoj državi koja se zatekla u nekom škripcu, pomogao da pronađe spasenje. Ili je država samo ono što nije zatvaralo usta čitav dan, govorilo o svojim podvizima, hrabrosti i promućurnosti, preuzelo sve zasluge, negiralo svaku odgovornost, i proglasilo sebe jedinim sudijom u nečemu što je dozvalo Jezdića.

Na nivou negacije zanata i uvođenja države u jedno opskurno kostimiranje, počinje upotreba glumca. On se toj upotrebi ne opire, izuzetno se dobro oseća pored samoizabranog gospodara-države, i to je tačka gde počinje ali se ne razrešava ključni etički problem: kako, makar sebi obrazložiti to pripadanje, koje izlazi iz okvira profesije i postaje iracionalna opčinjenost?

Vučić nije čovek koji se bavi politikom, nego kriminalnim svevlašćem. Njegova apsolutna okupacija društva dolazi iz ilegalne korporativne sfere, uz negaciju svake zakonske i ustavne norme. U njegovoj utopiji funkcija prividne države svedena je na aparat za javnu apologiju uvredljive samovolje.

To je ambijent za dugoročno ulaganje u mafijaško razaranje društva. To je, u stvari, kapitalno investiranje besprizorne klike u sebe samu. Ne postoji potreba za bilo kakvom političkom idejom, sve je sadržano u beskrajno praznim dnevnim tiradama Gospodara, koje ne mogu biti zaustavljene uništenim demokratskim mehanizmima društva. Kad prestanu govori, nestaće i on.

Takav oblik vladavine podršku za sebe traži i nalazi u fanatizmu koji se proizvodi nepodnošljivom medijskom agresijom i opsenarskim zabludama, ali i u angažmanu fizionomija iz masovne estradne kulture. Oni su pristali da postanu manekeni praznine, odakle više nemaju gde da se vrate.

Vučićevi podanici ne poznaju Nenada Jezdića kao nosioca velike pozorišne uloge. Nego kao čoveka koji im svake bogovetne večeri govori o pivu i lavu, koji je to što jeste samo ako troši pivo sa svojim imenom. Ili si lav, ili nisi! Ta dihotomna nedoumica određuje masovnu mušku kulturu obilnog ispijanja, i prepoznaljivost životinjskog cara uz flašu. U tome je čitava tajna o knjazu voljnom da šapuće svoje monologe na uvo novom gospodaru.

Možda je Vučić umeo dobro da izabere svoj podobni estradno-glumačko-muzikantsko-sportski čopor. Ili su ipak oni birali njega? Put takvih emocija je nejasan, kao i definicija akutne vladarske harizme. U stvari, potpuno je svejedno ko je prvi namignuo. Svaki panegirik koji su mu bez štednje upućivali Miki Manojlović, Lazar Ristovski, Nemanja Matić, Nenad Lalatović, Goran Bregović, Zoran i Zvezdan Terzić, na primer, primao je kao zasluženi dar važnih ljudi kojima se, nasuprot svakoj estetici, silno dopao. I čak su mu postali privrženi, odani, ma šta to značilo, spremni da svoja imena ne odvajaju od njegovih podviga. Učiniće to posle propasti.

Uz potresne emocije, zahvaljivao im je na hrabrosti, ili se, uz mnogo komične teatralnosti izvinjavao što su takvi podvižnici, zbog svojih smelih stavova, bili izloženi socijalnom linču ljudi koji su opljačkali Srbiju.

U ovom inventaru ima mnogo uspešnih, ali njihov je problem kako će pred sobom ili potomstvom objašnjavati svoj najgori izbor i kapitalni neuspeh. Jednom će morati. I to ne zbog podrške čoveku, koji se najgorom igrom slučaja našao na vrhu. Nego zbog učešća u projektu koji se ovde ubrzano ostvaruje kao uništavajući proces.

Šta je onda odanost tome? Nesposobnost da se shvati šta se događa, ili saznanje da sve ima svoju cenu. Svaki čovek, njegova biografija i život, njegov ugled, podvizi i potonuća, sve je na pijaci.

Ne znaš ko si dok te ne pozovu iz dvora-države i ponude zlatan lanac, namenjen ljubimcima.

Ili jesi šarov, ili nisi!