970

RODOLJUB ŠABIĆ - Nakovanj

Rodoljub ŠabićPeščanik.net, 25.07.2019.

Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Na staru narodnu umotvorinu – I nakovanj da im daš i njega bi pokvarili – nedavno me je po ko zna koji put podsetilo postupanje naše aktuelne vlasti u „slučaju“ koji je u dnevnom redu Narodne skupštine bio označen kao „razmatranje zaključaka povodom izveštaja poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti“, a bio sve samo to ne i zapravo bio ozbiljna, teška blamaža institucije parlamenta.

Nije stvar (samo) u tome što je grupa poslanika vladajuće većine taj događaj pretvorila u skandalozno, prostačko vređanje i etiketiranje plejade vrsnih novinara i istraživača i bivšeg poverenika kao „subverzivnih elemenata, plaćenika, saradnika stranih službi i izdajnika opasnih po bezbednost zemlje“, što je bilo organizovano sa providnim ciljem da se legitimno interesovanje za mutne, sumnjive i nezakonite „kombinacije“ aktera vlasti predstavi kao „antidržavna“ aktivnost.

Čak i da je potpuno izostalo sramno i kukavičko etiketiranja odsutnih ljudi, to skupštinsko dešavanje baš nikako ne bi moglo opravdati termin „razmatranje“, pa ni onaj narodski, sasvim nekonvencionalan – „smandrljavanje“. Izveštaj koji skupština, mada joj je to obaveza, godinama nije razmatrala stavljen je na dnevni red samo zato što je to kao problem pomenuto u poslednjem izveštaju Evropske komisije. Pa je u „iznudici“ „razmatranje“ sprovedeno na doslovno tragikomičan način potvrdivši još jednom spremnost skupštine da ignoriše naše zakone, sopstveni poslovnik i zahteve naše stručne i opšte javnosti, ali da servilno, formalno i brzo, a diletantski, reaguje na impulse iz inostranstva.

Izveštaj koji podnosi poverenik, po redovnom toku stvari, s obzirom na nadležnosti utvrđene u poslovniku skupštine, treba da razmatraju tri skupštinska odbora: odbor za kulturu i informisanje, „matični“ (koji utvrđuje predlog kandidata za poverenika), odbor za ljudska i manjinska prava i odbor za pravosuđe i upravu. Tri odbora dakle utvrđuju predloge zaključaka o kojima kasnije raspravlja i izjašnjava se skupština u plenumu. Ipak prva dva navedena odbora uopšte nisu razmatrala izveštaj. Samo odbor za pravosuđe i upravu ga je „razmatrao“, tačnije: izveštaj je bio na dnevnom redu jedne sednice tog odbora, ali izostala je bilo kakva rasprava, a predlog zaključaka je utvrđen bez nje.

Osim više nego očiglednog nepoštovanja poslovnikom predviđene procedure, sasvim je očito i da su ti zaključci u potpunom neskladu s atmosferom koja je obeležila tok „razmatranja“. U tekstu usvojenih skupštinskih zaključaka nema nijedne reči koja bi i najmanje išla u prilog tokom „rasprave“ iznetih insinuacija, uvreda i optužbi. Naprotiv, zaključci, makar i svojim rogobatnim jezikom, potvrđuju sadržinu izveštaja poverenika.

Zaključci su, takođe je očigledno, u potpunom neskladu i sa normalnim i očekivanim odnosom skupštine i prema vladi i prema povereniku.

Trebalo bi da je suvišno, ali da ipak podsetimo: po Ustavu skupština „bira Vladu i nadzire njen rad“, a vlada je „odgovorna Narodnoj skupštini za izvršavanje zakona“. Međutim, ton zaključaka ukazuje na sasvim obrnut odnos. U zaključcima se skupština, umesto da „nalaže, traži ili zahteva“ obraća vladi krajnje snishodljivo i servilno.

Skupština vladi koja joj je „odgovorna za izvršavanje zakona“, eto „preporučuje“ da izvršava svoje zakonske obaveze i „očekuje“ da će ova to stvarno da čini, uprkos tome što vlada godinama radi sasvim suprotno.

A zaključak kojim se skupština „samoobavezuje“ da će „u cilju stvaranja konzistentnog pravnog sistema nastojati da obezbedi poštovanje osnovnih načela slobodnog pristupa informacijama i prava na zaštitu podataka o ličnosti“ i to, zamislite, „posebno ako na to ukaže Poverenik“ tek zvuči ironično i licemerno.

Jer, skupština izveštaje koje joj je poverenik uredno podnosio godinama nije htela ili nije smela da razmatra, a o pojedinačna upozorenja koja joj je poverenik povodom predloga brojnih zakona upućivao se svaki put oglušila.

Ali u mnoštvu mana skupštinskih zaključaka najgore je bez sumnje to što su oni u potpunom neskladu sa potrebama realnog trenutka, odnosno u suprotnosti sa interesima građana zbog kojih bi trebalo da se donose.

O tome posebno „dobro“ govori odnos prema stanju u oblasti zaštite podataka o ličnosti.

Kroz samo mesec dana počinje primena novog zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Više puta sam u vreme dok sam vršio funkciju poverenika upozoravao da je tekst tog zakona nevešta kompilacija parcijalnih i loših prevoda teksta Opšte uredbe EU (GDPR) i Direktive EU (Policijska direktiva); da je to veoma loš, konfuzan, nejasan, skoro potpuno neprimenjiv tekst, u bitnim stvarima suprotan Ustavu Srbije i vrlo rizičan po prava građana.

Više puta sam neposredno pred odlazak sa funkcije javno pozvao da se period do početka primene zakona iskoristi za donošenje novog zakona, ili bar za izmene i dopune postojećeg kako bi se on učinio bar koliko toliko prihvatljivim.

I u izveštaju poverenika koji je bio predmet „razmatranja“ tim povodom je sugerisano isto: da treba hitno pristupiti menjanju tog veoma lošeg zakona.

Ipak, skupština je tim povodom našla za shodno da pozove vladu da „donošenjem podzakonskih propisa obezbedi ostvarivanje prava građana na zaštitu podataka o ličnosti“.

U zemlji u čijem Ustavu piše da se „obrada podataka o ličnosti uređuje (samo) zakonom“, skupština koja donosi zakone poziva vladu da ostvarivanje prava građana „obezbedi“ podzakonskim propisima?

Nemam volje i mislim da nema smisla da ovde ponovno suočavam brojne argumente koje sam već više puta iznosio, ali upravo imajući u vidu spremnost naše vlasti da respektuje, po potrebi i mistifikuje mišljenje EU, mislim da ima smisla podsetiti na jedan dokument koji je našoj javnosti ostao gotovo nepoznat, jer nadležni ne samo da mu nisu obezbedili puni publicitet i povodom njega preduzeli odgovarajuće aktivnosti, nego sasvim obrnuto: faktički prikrivaju njegovo postojanje.

Mislim na „Studiju Evropske komisije o proceni usklađenosti Zakona o zaštiti podataka o ličnosti Republike Srbije sa propisima EU“.

U Studiji, koja je dostavljena znatno pre razmatranja izveštaja, ukazuje se na neusklađenosti novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL) sa Opštom uredbom EU 2016/679 Evropskog parlamenta i Saveta od 27. aprila 2016. godine, o zaštiti fizičkih lica u vezi sa obradom podataka o ličnosti i o slobodnom kretanju takvih podataka (GDPR) i sa Direktivom EU 2016/680 Evropskog parlamenta i Saveta od 27. aprila 2016 (Policijska direktiva).

Posebno se ukazuje na to da član 40. ZZPL nije u skladu sa Opštom uredbom i Policijskom direktivom, kao ni sa praksom Evropskog suda za ljudska prava i Evropskog suda pravde, jer se ograničenja osnovnih prava i sloboda mogu predvideti samo zakonom i samo ako je to nužno potrebno za postizanje određenog legitimnog cilja.

Inače, podsetiću da sam, uveren da je član 40. u suprotnosti i sa našim Ustavom, svojevremeno kao poverenik podneo Ustavnom sudu predlog za ocenu ustavnosti, ali taj sud, iz samo njemu poznatih razloga, još uvek ćuti.

Studija ukazuje i na to da dodatno zakonsko regulisanje određenih oblasti koje nisu obuhvaćene Opštom uredbom ne bi bilo u suprotnosti sa njom, već naprotiv, da je opravdano ukoliko postoji potreba za takvim regulisanjem. Predmet takvog, posebnog, zakonskog regulisanja mogu biti i druga pitanja koja nisu posebno navedena u Opštoj uredbi, na primer video-nadzor, biometrija, zaštita podataka umrlih i drugo. I s tim u vezi podsetiću na bezbrojna upozorenja poverenika na to da je neuređenost ovih oblasti izvor učestalih povreda ljudskih prava, što je sistematski ignorisano uz besmislene „argumente“ da „toga nema u GDPR“.

U Studiji se navodi i da ZZPL sadrži odredbe koje su uglavnom samo bukvalni prevodi odredbi Policijske direktive, usled čega su neke od njih veoma deklarativne, neodređene i kao takve ne doprinose pravnoj jasnoći, a uz to se nalaze na mnogo mesta u ovom zakonu, što otežava njegovo čitanje i razumevanje. Takve odredbe ostavljaju širok prostor za različita tumačenja i primenu po sopstvenom nahođenju. Dobar primer za to predstavlja definicija „nadležnih organa“, bez dodatnog i preciznog određivanja koji su to organi u Srbiji.

U Studiji se jasno kaže da Policijska direktiva podrazumeva obavezu da se zakonom, jasno i konkretno, propišu ograničenja prava fizičkih lica, a da odredbe sadržane u Opštoj uredbi i Policijskoj direktivi mogu da posluže samo kao smernice za to. Drugim rečima, potrebno je da se zakonom jasno uredi kada je i od strane koga moguće ograničenje prava lica na koja se podaci odnose, a ne da se to ovlašćenje kao u slučaju ZZPL prepušta rukovaocima podataka.

Na osnovu navedenih i niza drugih navoda, u Studiji se zaključuje da postoji potreba za menjanjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

Ne znam zbog kojih (oportunističkih) razloga je Komisija EU pre skoro godinu dana ćutke prešla preko usvajanja katastrofalno lošeg zakona (direktno suprotnog mišljenju poverenika ali i same EU, koja ga je i tada dala), a ni čim se rukovodila sada, dostavljajući neposredno pred početak primene novu veoma kritičku studiju sa sugestijama da se zakon menja i uskladi sa GDPR i Policijskom uredbom.

Ali znam da će naša vlast, ignorišući sve konstruktivne primedbe i ulazeći u „primenu“ očajno lošeg zakona – urušiti i inače nejak, rudimentaran sistem zaštite podataka o ličnosti i u njega uneti dodatni nered koji će biti izvor nesigurnosti i ugrožavanja ljudskih prava. Što potvrđuje sentencu kojom sam započeo ovaj tekst.