970

Osakaćena epistemologija uzurpirane države

Rastislav Dinić, Peščanik.net, 19.07.2019.

U poslednjih nekoliko meseci svedoci smo žestokih napada uzurpatorskog režima na osobe koje nisu pretendenti na vlast, već se u javnosti pojavljuju pre svega kao stručnjaci u svojim oblastima. Sudija Miodrag Majić našao se na meti skupštinske većine i režimskih medija samo zato što se usudio da kritikuje tzv. „Tijanin zakon“ – i to sa čisto pravničkog stanovišta. Profesora Filozofskog fakulteta Ognjena Radonjića napao je niko drugi do nelegitimno izabrani predsednik, samo zato što je ovaj u jednoj debatnoj emisiji izneo svoje viđenje aktuelne političke situacije. Profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić takođe je napadnut od strane nelegitimno izabranog predsednika, jer se usudio da iznese negativnu ocenu o aktuelnom ekonomskom položaju zemlje. Istraživači BIRODI-ja danima su vređani i blaćeni u najvišem zakonodavnom telu, samo zato što rade svoj posao, to jest sporovode istraživanja javnog mnjenja.

Kako bi se objasnilo ovakvo ponašanje uzurpatorskog režima, neretko se poseže za psihološkim ili mentalitetskim objašnjenjem – posredi su „radikalski maniri“, „nemogućnost da se prihvati drugačije mišljenje“ ili naprosto „bahatost“. Ova objašnjenja verovatno nisu sasvim pogrešna, ali sistematičnost u obračunu sa osobama i organizacijama koje nisu čak ni takmaci u političkoj areni, zahteva složenije objašnjenje koje se ne može svesti naprosto na individualne osobine istaknutih režimskih figura ili na njihovo neposedovanje lepih manira.

Uzurpatorski režim danas naprosto laže tako obilno, i po tako velikom broju pitanja, da dolazi u ozbiljan sukob sa stvarnošću. Jedini način da se ovaj sukob razreši povoljno po režim jeste da se stvarnost u potpunosti isključi iz slike koju kreiraju režimski mediji, a to je moguće jedino ako se svi glasovi neslaganja proglase ne samo pogrešnim, već i zlim, plaćeničkim, delovima široke zavere protiv Srbije – to jest njenog nelegitimno izabranog predsednika koji je isto što i Srbija.

U socijalnoj epistemologiji, ova pojava je odavno poznata pod nazivom „osakaćena epistemologija“ koja je prepoznata u brojnim primerima kultova i ektremističkih grupa. Prva stvar koju vođa kulta mora da učini kako bi svoje sledbenike učinio apsolutno poslušnim, jeste da ih odvoji od svih izvora sumnje – a to znači, od ostatka sveta. Svaki glas neslaganja je izdaja ili jeres. Istina dolazi samo sa jednog mesta, i sve što dolazi sa ovog mesta jeste istina. Ako tvrdite da je Zemlja ravna, onda prvo što svojim sledbenicima morate da objasnite jeste zašto ima toliko stručnjaka koji tvrde suprotno – to je zato što su svi oni deo zavere (naročito popularna teorija je da je u pitanju zavera iza koje stoji NASA). Ako tvrdite da vakcine izazivaju autizam, neophodno je da objasnite zašto stručnjaci za farmakologiju tvrde suprotno (zavera farmaceutskih kompanija). Isto tako, ako tvrdite da Srbija ima najveći BDP u Evropi, morate da objasnite zašto stručnjaci tvrde da to nije istina, pa se objašnjenje da su oni deo zavere protiv Srbije naprosto samo nameće.

Na ovaj način se grupa „pravovernih“ izoluje od šire zajednice i dodatno fanatizuje i utvrđuje u uverenjima koja ne bi mogla izdržati kritičku proveru. Epistemologija ovakvih grupa je „osakaćena“ upravo zato što sistematski isključuje ono što je neophodno za utvrđivanje istine – slobodnu raspravu između različitih gledišta. Njen cilj nije dolaženje do istine, već napor da se izvesna uverenja po svaku cenu zaštite od svih izazova koji bi ih mogli poljuljati.

Na prvi pogled, aktuelni uzurpatorski režim je teško povezati sa grupama fanatika ili ekstremista – fanatici su fanatični jer fanatično veruju u nešto, šta god to tačno bilo – ravnu Zemlju, skori smak sveta, dogme fundamentalističke religije, ili nešto treće. S druge strane, uzurpatorski režim, čini se, ne veruje ni u šta – svako njegovo uverenje posledica je političkog oportunizma. Socijalna epistemologija pomaže nam da uvidimo da ova razlika nije tako značajna kao što nam se čini – fanatizam je pre svega način na koji u jednoj grupi fukcioniše odnos prema znanju, a ne psihološko stanje članova ove grupe. U izvesnom smislu, fanatizam je moguć i bez pravih fanatika, odnosno bez onih koji zaista fanatično veruju u proklamovane dogme. Dovoljno je da svi članovi jedne grupe smatraju da je prihvatanje fanatičnih uverenja poželjno i da se nagrađuje, dok se javno odbacivanje ovih uverenja kažnjava, i grupa je već na putu ka fanatizaciji. U uzurpiranoj Srbiji, ni sami uzurpatori najverovatnije ne veruju u ono što govore, ali to ne znači da u svojim naporima da se održe na vlasti ne stvaraju plodno tle za procvat fanatizma. Kako piše Rasel Hardin:

“Fanatični pokreti su imali koristi od prisilnog neznanja koje autoritarne vlade nameću pre iz sopstvenih interesa, nego kao deo bilo kakvog fanatičnog programa. Onemogućavanje slobodne diskusije osakaćuje epistemologiju stanovništva i čini ga podložnijim ulagivanju fanatika. Suprotno sloganu koji kaže da je znanje moć, za fanatika važi upravo obrnuto. Potiskivanje istine je put ka moći, pa čak i ka moći ideje, mada osakaćene i osakaćujuće ideje.“

Kada evropski zvaničnici paradiraju Srbijom, deleći komplimente nelegitimno izabranom predsedniku i praveći se da ne vide gaženje svakog vida javne rasprave od strane uzurpatorskog režima, oni gube iz vide upravo ovaj jednostavan i dobro poznat uvid socijalne epistemologije. To što se u Srbiji fanatizam gradi bez fanatične supstance, ne znači da se takva supstanca, kakva god ona bila, u njega ne može preko noći uliti, od strane aktuelnih ili nekih budućih uzurpatora. Istina je, uzurpatorski režim u ovom trenutku ne tvrdi da je Zemlja ravna, niti da vakcine šire autizam, niti da svetom upravlja jevrejska zavera, ali ako bi sutra odlučio da bi mu takve tvrdnje mogle doneti političku korist, na putu mu ne bi stajalo apsolutno ništa, jer u Srbiji više nema institucionalnih niti društvenih mehanizama koji bi tako nešto mogli da spreče.