970

SVETISLAV BASARA - I posle amoka amok

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Poveliku je prašinu u našoj klinički mrtvoj javnosti podigao tekst – „autorski“ krv ti jebem – našeg Vrhunaravnog Bića naslovljen „Elita i plebs“, podastrt onomad SNiS-u sa udarne stranice Rotopalanke, upravo one koja je „na direktonoj vezi“ sa Sekretarijatom Vrhovnog Dupeta.

Inkriminisani tekst sam se blagoudostojio ne pročitati. Iz dva razloga. Ima ih više, ali ovi su glavni. Razlog 1. zato što sam – kao i davnih godina u slučaju Memoranduma SANU – unapred znao šta će u tekstu pisati i 2. zbog reciprociteta: Vrhovni ne čita Danas – sledstveno ni Famozno – sledstveno ni autor Famoznog ne čita Vrhovne podfamoznosti.

„Kvazi“, međutim, „elita“ – koju je Vrhovni u tekstu izrezilio i na pasja kola iznapušavao – nije sledila moj primer i tekst neudostojila čitanja, nego ga je metodom close reading, što no se kaže sa olovkom u ruci, brižljivo prostudirala, pala u težak nadsahraski amok i potom – po ideji akademika Teodorovića – saborno odlučila da Vrhovni Govor Mržnje osudi – potpisima.

Onaj naš Marsovac bi sad zacelo pomislio da su – čuvši da im se sprema strašno sudilište – Vrhovne Gaće u trenu spale od strave i užasa. Za razliku od Marsovca, moja je malenkost – koja, doduše, sama sebi sve više liči na Marsovca – spremna da se opkladi u 1.000.000.000 sendviča da je Vrhovni Tekst napisan upravo zato da bi elita pala u amok i da bi se protiv pomahnitale osionosti i tiranide guznog praziluka borila potpisima, a ne jedinim efikasnim oružjem – političkim organizovanjem i projektovanjem kulturnog modela u kome će – da ga ukratko skiciram – Subotica biti počasni grad Kišu, a ne Kiš njen posmrtni počasni građanin.

Naša ucveljena elita – kojoj Vrhovni Epitet „kvazi“, ruku na srce, sve više pristaje – postupa kao drevni ustanici malih porobljenih naroda koji su napravili hajdučki ćevap od Svetogorca koji im je govorio da su njihovo „ustanci“ integralni deo otomanskog meteža i raspadanja.

Naša elita nikako da dokona – a ka’ će i da li će ikad, ne zna se – da su njena zgražavanja nad svakodnevnim, ibretenija nad apsolutno predvidivim i iščuđavanja nad banalnim integralni deo meteža i raspadanja koje se već sedam godina odvija pred našim očima i kome se – zbog zuba vremena, ne zbog opozicionog delovanja – bliži neminovni krah.

Što nije onoliko dobra vest koliko vam se na prvi pogled čini, nemojte se prerano udarati šapicama u grudi, prelistajte srpsku istoriju, obnovite gradivo, pogledajte koliko je u Srbiji bilo krahova – svetski smo ider u krahovima – i koliko su se posle svih tih krahova menjale samo dinastije, društvena uređenja, zastave i oznake na oficirskim kapama, a koliko je sve drugo ostajalo isto i s vremenom bivalo sve gore.