970

ZORAN KESIĆ i ekipa Njuz. net-a: Ko to tamo maše

Zoran Kesić i ekipa Njuz. net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''

Dva sagovornika stoje na balkonu Predsedništva Srbije. Jedan je novinar, a drugi političar. Rade intervju. U jednom trenutku, intervjuisani podiže ruku i maše ka ulici.

„Kome to mašete“, pita novinar.

„Pa ljudima što mašu“, odgovara političar.

„Aha, dobro“, skeptično odgovara novinar, pošto je on video, a kamera snimila da sa ulice nije mahao niko.

„Neki mašu, neki neće da mašu, šta ćete“, prelazi u prepoznatljivu pasivnu agresiju političar.

I time je ukratko objašnjena celokupna jedna politička karijera. Sedam sekundi je bilo dovoljno da u njih stane ceo princip funkcionisanja jedne vlasti.

Nekako je prirodno ponadati se da se tim nekima ljudima koji „neće da mašu, šta ćete“ nije desilo ništa loše posle ovog intervjua, ali ostali građani bi trebalo da izvuku pouku iz ovoga.

Kada prolazite pored Predsedništva, bacite povremeno pogled uvis. Nikad ne znate da li baš u tom trenutku predsednik Srbije Aleksandar Vučić daje intervju i ozbiljno računa na vašu podršku. Ma koliko vi mislili da ste samo običan građanin koji se zaputio nekud svojim poslom, vi ste mnogo više od toga. Vi ste u svakom trenutku mogući statista, čije statiranje može da zatreba predsedniku.

Do sada je sve to bilo lako. Radite, recimo, u državnoj firmi, znate da se za dve-tri nedelje održava novi miting, unapred vas obaveste gde idete, u koliko sati polazite, šta treba da radite, šta ćete tog dana da jedete i koliko ste dobri od toga, eventualno, ako bude budžeta. I ako vam nije dovoljno što imate čast da podržite predsednika iz čiste ljubavi.

Sada je malo komplikovanije. Otkud je ono troje ljudi na ulici ispred Predsedništva moglo da zna da tog dana ima zadatak da maše predsedniku? Žena lagano šeta kao da je pošla u laganu šetnju, a dvojica momaka stoje na trotoaru i telefoniraju opušteno, kao da se svet vrti oko njih, a ne oko predsednika Vučića. Koji se, uzgred, ubi mašući odozgo.

I sve to sada, u ovom odsudnom trenutku kada nas „ljudi iz šume“ (kopirajt baj Ana Brnabić) opsedaju i opkoljavaju sa svih strana, kada poplave ponovo udaraju na srpsko nacionalno biće i kada je potrebnije nego ikad da izgleda da predsednik zemlje ima jednu bezrezervnu, nepodeljenu podršku svih građana, pa i svakog slučajnog prolaznika.

Možda deluje da želimo da opravdamo njihovo ponašanje, ali ne. Želimo da se ovakve scene više nikada ne ponove. Želimo da predsednikova ruka više nikada ne ostane da visi u vazduhu čekajući da joj neko „lupi petaka“.

Zato širom Srbije treba pokrenuti kurseve na kojima bi građani učili kako da predsedniku u svakom trenutku budu na raspolaganju. Za početak, morali bi da nauče da ne postoji predsednik zbog njih, već oni zbog predsednika, te da je predsednik imao svako pravo da se naljuti na one ljude koji su ga onako izignorisali dok im je mahao.

Kurseve bi držali eminentni stručnjaci poput Marka Đurića, Nebojše Stefanovića i Aleksandra Vulina, koji su na ovoj materiji doktorirali i koji bi najbolje mogli da prenesu svoje znanje drugima. A uostalom, kako bi iko mogao da odoli predmetima kao što su Uvod u servilnost 1 i 2, Osnove hvaljenja Vučića ili Savremena metodologija šlihtanja?