970

SVETISLAV BASARA - Tehnologija bućkala

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Ne znam kakav me asocijativni niz navede da aferu „Kišovo počasno građanstvo“ povežem sa bućkalom, nezamenjivom alatkom alasa (i krivolovaca).

Evo i objašnjenja za neobaveštene: bućkalo je sprava nalik na palicu za kriket kojom ribolovci šljapkaju po vodi i time mame somove iz rečnih dubina.

Od pre izvesnog vremena u Srbiji – u kojoj je sve izvrnuto naopače – bućkalom mlate somovi i na površinu javnosti prekrivene debelim slojem žabokrečina mame ribare ljudskih duša, ali i krivolovce tog zanata. Tehnologija je jednostavna. Mi ćemo – kontaju somovi – uraditi nešto bajagi bogougodno, nešto što su „žuti“ iz nehata propustili (ili pre nisu ni pomišljali) da urade, a što nas ništa ne košta – podići ćemo, recimo, spomenik Pekiću – a onda će žuto simpatizerstvo unisono zagrajati da mi nemamo moralno pravo da to uradimo, što će nama doći kao kec na desetku jer ćemo našem članstvu i simpatizerstvu empirijski pokazati koliko su „žuti“ bezdušni, neradni, dvolični, a ja bih dodao i – naivni.

Možda će se ovo što ću reći nekome učiniti kao svetogrđe – „žuti“ su, između ostalog, i moralni paničari – ali podizanja (i „otkrivanja“) spomenika, dodeljivanja počasnih građanstava i kojekakvih „nagrada za životno delo“ spadaju u domen pompezne modernističke beznačajnosti, čiji je uspon i počeo u doba kada su po evropskim varošima počele da niču skulpture znamenitih ličnosti, što je – ako mene pitate – jedva prikriveno paganstvo.

No, dobro, šta da se radi, hteli mi to ili ne, beznačajnosti sačinjavaju značajan deo naših života, mada ima podosta dilbera – naročito među ribarima ljudskih duša, koji čvrsto veruju da je sve što misle i rade od kosmičkog značaja – prave, međutim, nevolje počinju kada se beznačajnostima prida prevelika pažnja koja beznačajnost samo dodatno jača.

Ako bi to nekom trebalo da bude jasno, onda bi trebalo da bude nama, ali, eto, nije nam jasno i nije nam prvi, a kako stvari stoje, neće biti ni poslednji put. OVO (nemam druge reči za TO) u čemu se gušimo upravo je kulminacija sabornog (i vekovnog) pridavanja kosmičkog značaja beznačajnostima i budalaštinama i zanemarivanja bitnog i dušekorisnog.

Sviđalo se OVO nekom ili ne – ni meni se uopšte ne sviđa – utuvite da je istorijski smisao, poslanje i uloga našeg Vrhovnog Bića da beznačajnost dovede do njenih krajnih granica i – posledično – tačke raspada, što uopšte ne znači da će nakon sloma beznačajnosti automatski doći do uspona blagorazumnosti i značajnosti. Na tom se usponu mora raditi – u našem slučaju žestoko i krvavo jer treba uraditi ono što je moralo biti urađeno pre 120 godina – i to se mora raditi sada, nipošto se ne sme čekati da to umesto nas uradi „novo lice“, koje će nastaviti po starom.