970

SVETISLAV BASARA - Normalnost nenormalnog

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Sećate li se da su uoči sezone monsuna, kad su crni kišni oblaci počeli da se nadvijaju nad Srbijom – nema tome ni tri nedelje – nadležne službe izdale samouvereno saopštenje da su spremne ko zapeta puška i da opasnosti od poplava nema.

Kad šta? Pade malo jača kiša i trećinu zemlje preplavi voda.

Već viđeno, a? Bog sami zna koliko puta viđeno (i pretrpljeno) i zato tema naše današnje kolumne neće biti snegovi koji svake zime iznenađuju putare, brda koja prave smicalice niskograditeljima, kiše koje ometaju vatrogasce u vršenju dužnosti i ostale drljavosti i traljavosti koje srpsku istoriju i život čine ovako pitoresknim, nego pitanje od broja sendviča za koji nema dovoljno prostora da se napišu sve nule iza jedinice.

Kako je, naime, došlo do toga da u Srbiji nenormalno postane normalno? Lako. Nikada nije bilo normalno, pa je nenormalno s vremenom postalo normalno, ali se to primećuje samo u nenormalnim i vanrednim situacijama, pa posle padne u zaborav. A zašto nikada nije bilo normalno, to je već pitanje od cifre sendviča sa nešto manje nula, ali ipak astronomske.

Idemo redom. Tokom mojih istraživanja bespuća srpske povijesne zbiljnosti, došao sam do zapanjujućeg saznanja da su sve srpske vladare – čast retkim izuzecima – 1. interesovali isključivo Srbi (svi i svuda, što dalji to bolji), ali ne i država Srbija i 2. što je svim srpskim vladarima – ovoga puta bez časnih izuzetaka – lični interes uvek bio iznad interesa države Srbije.

Bilo je tu još zapanjujućih saznanja. Saznanje, recimo, da je samo Kodža Miloš drešio kesu na državnu polzu, dočim su svi ostali vladari – neki manje, neki više – drešili državnu kesu da bi punili sopstvene džepove. Da li ste, recimo, znali da je Kodža Miloš sopstvenim parama (drugih, doduše, jedva da je i bilo) udario temelje srpskoj pošti i srpskom pozorištu, što je verovatni razlog zbog koga srpska pošta i srpsko pozorište – za razliku od ostalih „sistema“ – i dan-danas funkcionišu kako Bog zapoveda.

Svakako ste čuli – opšte je mesto – da je Kodža Miloš neprestano uvećavao sopstveni imetak ali da je takođe (i uglavnom o svom trošku) značajno uvećao i teritoriju Srbije. I to bez ijednog ispaljenog metka, što će reći da je bio odličan diplomata i da je imao funkcionalnu diplomatiju. Prvu srpsku ambasadu – mada je to pre bilo nešto nalik na Kancelariju za KiM – otvorio je upravo tamo gde je bila najpotrebnija, u Carigradu, a ne u Moskvi, Briselu ili Vašingtonu. Srpske elčije nisu po Carigradu širili „istinu o Srbiji“ i palamudili o međunarodnom pravu, nego su mitili age i vezire.

I to o svom trošku. Kodža im jeste kupio Deputacioni konak u rezidencijalnom kvartu, ali im plate – osim para za mito – nije davao. Snalazite se, rekao im je. Tako se radilo dok se radilo, a tako će se raditi kad se limburga meseca bude počelo raditi.