970

SVETISLAV BASARA - Konvergencija drljavosti

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Budući da iz iskustva dobro znate šta je drljavost, svratite na Vikipediju da se podrobnije obavestite šta je konvergencija.

U srpskom ne postoji odgovarajuća reč, a karakterologija dopušta tek toliko da natuknem da je reč o procesu u kome se naoko nezavisne pa i oprečne pojave spajaju u jednu.

Pre nekoliko godina u Famoznom je bilo reči o teoriji blaženopočivšeg metra Pola Virilioa o konvergenciji katastrofa. Hajde da obnovimo gradivo. Metr Virilio je pisao da je – zahvaljujući ubrzanju svega i svačega, izazvanom informatičkim tehnologijama – blizu dan kada će se posebne katastrofe – koje su se doskora događale unutar realnosti spojiti u jednu i izazvati katastrofu realnosti.

Vama može izgledati čudno – ruku na srce i mene čudi – ali metr Virilio u tome nije video ništa loše, smatrao je, naime, da iz propasti pomahnitale kvantitativnosti nužno mora proizići novi kvalitet, priželjkivao je, štaviše, da doživi taj dan, ali se prošle godine upokojio u Gospodu, tako da će predstojeći show posmatrati „odozgo“, ako razumete šta hoću da kažem.

Dovoljan je ovlašan pogled na zbivanja u svetu (a naročito kod nas) da biste se uverili da su katastrofe sve bliže tački konvergencije, ali to nije tema naše kolumne. Naša tema je teorija o konvergenciji drljavosti koja će – bar se nadam – bar objasniti zašto srpski narod i senat 1. od raspoloživih opcija (ne samo političkih) uvek izabere najgoru, 2. zašto već dva veka nije u stanju da napravi relativno jeftine nasipe pored reka i zbog toga trpi ogromne štete u ljudstvu i materijalu i 3. zašto se tako fanatično drži predrasuda, zabluda i zadrtosti zbog kojih podnosi žestoke pičvajze.

Tu, naoko nerešivu aporiju, delimično objašnjava „narodna mudrost“ – ko hoće veće, izgubi iz vreće. Stotinama puta smo ovde razglabali da je preambiciozna namera jednog malog naroda (koji je tek bio sklepao čemernu državicu) da obnovi gigantsko Dušanovo carstvo bio pradedovski hibris koji se praunucima olupao u glavu.

Umesto da su gradili nasipe, puteve, fabrike, škole, bolnice i pruge, naši pradedovi su udarnički širili granice Kodža Miloševe Srbije sve dok ih nisu proširili toliko da je – geopolitički posmatrano – Srbija u periodu od 1918. do 2006, kada ju je Crna Gora stavila pred svršen čin, nestala sa lica sveta.

Tokom tog perioda se tumaralo između monarhizma i marksizma, između svetosavlja i samoupravljanja, između Azije i Evrope, a za to su se vreme drljavosti gomilale, tako da je Srbija 2006. nasilnu obnovu samodržavnosti dočekala kao deponija nagomilanih drljavosti i brljotina. Koje pseudoelite pokušavaju da reše donekle modifikovanim politikama koje su i proizvele ovakvo stanje. Da li vam je sada malčice jasnije zašto kao papagaj ponavljam – ustavotvorna skupština.