970

GORAN MARKOVIĆ - Nostalgija

Piše: Goran Marković, Peščanik.net, 12.10.2019.

Pre mnogo godina, moj prijatelj Rajko Grlić i ja dobili smo stipendiju Kolumbije univerziteta pa smo jedno duže vreme boravili u Njujorku. Kada nismo imali obaveza na fakultetu, vreme smo uglavnom ispunjavali bazajući peške po tom ogromnom gradu. Jednoga dana smo odlučili da sednemo na metro i odemo što je moguće dalje od Menhetna. Izabrali smo krajnju tačku Bruklina, na obali Atlantika, koja se zove Litl Odesa.

Odmah smo shvatili zašto se to tužno mesto tako zove. Tu su nastanjeni uglavnom ruski emigranti. Ništa naročito: trošne kuće pored obale, šetalište kao mnoga slična pored okeana. Privukao nas je zvuk melodije „Podmoskovske večeri“ koji je dopirao iz neke krčme. Na ulazu je kredom bio ispisan natpis „Boršč“ pa smo rešili da tu ručamo. Kafana je bila puna Rusa, muzika je bila živa a izvodio ju je duo, muškarac i žena, obučeni u kaubojska odela (?) koja su bila okićena svetiljkama koje su se palile i gasile kao na novogodišnjoj jelki. Nostalgija je, prosto, vrištala u svakom kutu te prčvarnice.

Kasnije, pripremajući se za režiju prvog komada Biljane Srbrljanović „Beogradska trilogija“, čiji junaci su naši emigranti, naišao sam na definiciju, ne znam više čiju, koja je glasila: Nostalgija je privilegija malih naroda. To se, naravno, kosilo sa našim doživljajem iz Litl Odese, s obzirom da Rusi nisu mali narod, ali mi se ta misao ipak učinila istinitom, pogotovu kada se uzmu u obzir naši ljudi.

Stvarno, kada god bih otišao nekuda daleko, pogotovu preko raznih okeana, nailazio bih na sunarodnike koji su prosto bili ophrvani nostalgijom. Ispoljavali su to direktno, raspitujući se šta ima novo kod nas, ili ćutke upijali naš jezik za kojim su očito čeznuli. Produžavali bi razgovore i onda kada bi teme ponestale, utoljujući svoju žeđ za onim što su ostavili iza sebe. Njihov rečnik vremenom je postao oskudniji, događaji kojih se sećaju izbledeli, ljudi koje su poznavali često su u međuvremenu nestali sa ovog sveta. A onda, kada bi došlo vreme za naš rastanak, na njihovom licu bih uhvatio trenutak tuge, kao da ih ostavljam na cedilu sa njihovom nostalgijom.

Ima tu i tragikomičnih situacija. Moja majka je jednom prilikom gostovala u Australiji. U Sidneju joj se telefonom javila neka žena koja ju je, pre svog odlaska u emigraciju, znači tridesetak godina ranije, u Beogradskom dramskom pozorištu gledala u „Mački na usijanom limenom krovu“. Saopštila joj je kako je obožava i da želi da napravi proslavu u njenu čast. Mama se izvlačila koliko je mogla ali kada je pred njen hotel stigao limo sa šoferom više nije imala kud. Stigavši pred kuću u kojoj je u toku bila baštenska zabava, njoj u čast, ugledala je domaćicu koja joj trči u susret. Ova se, međutim, zaustavila ispred nje sa izrazom, prvo iznenađenja, a zatim i izvesnog gađenja. Okrenula se i bez reči otišla ka gostima?! U čemu je bila stvar? Mama je bila stara žena i nije odgovarala onome što je ta žena odnela iz svoje domovine. Rušila je njene uspomene a time i iluzije.

Tu ću ispričati još nešto. Sećate li se Milana Panića? Miloševićevog predsednika vlade, našeg emigranta iz Amerike koji je trebalo da glumi otvorenost tadašnjeg rigidnog sistema vlasti prema zapadu. Jednom prilikom sam sedeo sa njim za stolom u Skadarliji. Čovek nije znao ni reč srpski. Upitao sam ga koliko godina je imao kada je otišao odavde. Dvadeset dve, odgovorio je. Kako ste uspeli da zaboravite naš jezik, interesovalo me je. To je bila moja ambicija, bio je njegov odgovor.

To je, izgleda, jedan od načina da pobedite nostalgiju. Da najpre zaboravite jezik, pa slike zavičaja, pa ljude koje ste tamo ostavili. Da sasvim prihvatite nove okolnosti, nove odnose, novi jezik na kome ćete konačno početi da mislite. Verujem da je to krajnja instanca, ma koliko taj novi jezik bio siromašniji od onog koji ste upili od majke. Čak i kada čitate Nabokova, čija literatura ima dve podjednako vredne verzije, na ruskom i engleskom jeziku, negde iza svega ipak lebdi nostalgija. Jer „Lolita“, složićete se, ne opisuje samo strast ostarelog muškarca prema mladoj devojci već je ujedno priča o čežnji za izgubljenom mladošću, to jest zavičajem.

Ovo sve pominjem zbog ovdašnjeg iseljavanja, uglavnom mladih ljudi, koje je u toku i poprima razmere egzodusa. Oni ne beže odavde, verujem, toliko zbog posla i standarda života, koliko iz osećanja da ne žele da svoje najbolje godine provedu u odvratnoj atmosferi totalitarne vlasti jednog primitivnog i izgleda ne baš normalnog čoveka. On je zemlju u kojoj su rođeni pretvorio u kloaku, mračnu rupu u koju ne dopire svetlost nade. Svuda je bolje nego ovde, verovatno misle putnici sa kartom u jednom pravcu. Ali šta će biti kada se potiho, bez najave pojavi ona – nostalgija? Odgovor na ovo moraće da pronađe svako od njih samih.

Peter Handke: žalost Nobelove nagrade

Svetlana Slapšak, Peščanik.net, 12.10.2019.

Nikada nisam volela Handkeovu književnost, zato me dodela Nobelove nagrade nije nimalo potresla. Posle Nobelove nagrade Bobu Dilenu i Dilenove reakcije na nagradu, pa godine pauze zbog seksualnog skandala unutar Nobelove institucije, uslovi za nepotresanje su sve trajniji. Nagrada Olgi Tokarčuk je nešto veselija priča: nju ću bar nastaviti da čitam.

Handkeova književna karijera i intelektualno nazadovanje prelomili su se na neutaživoj strasti da raspad Jugoslavije iskoristi za uspon prema slavi – onakvoj kakvu su već zgrabili francuski autori Handkeove generacije – Bernar Anri Levi, koji je izabrao Bosnu, i Alen Finkilkrot, koji je izabrao Hrvatsku: Handkeu je ostala Srbija. Političke greške i etičke brljotine pisaca nisu najvažnije za njihovo književno delo. Greh meni i drugima na dušu, bili smo spremni da na osnovu razdvojenosti dela i pisca branimo disidente kad im se delo lomilo o glavu. Rat u Jugoslaviji je bar tu uveo neki red: da, pisac je odgovoran za svoje delo i da, reči ubijaju. Važi i za Handkea.

Možda ništa od toga nije važno, no meni jeste. Ono što ostaje važno i izvesno sasvim objektivno, jeste Handkeova izjava o sreći Srba na vest o nagradi. Tu se pojavljuje žalost, koja govori loše o Handkeovom razumevanju stvari i, neposredno, i o njegovoj književnosti. Handke jednim glupim potezom briše sve Srbe koji ne odgovaraju njegovom miloševićevskom imaginariju. Oni drugi za njega uopšte ne postoje. Iz toga čitam nadutost kolonizatora, samozvanog sveca malog naroda, koji se eto suprotstavlja velikim silama i brani malog zločinca i njegove pomagače, sve zločince pod njegovim krilom. Da je očito reč o ozbiljnom nedostatku pameti, svedoči i Handkeovo hvaljenje „hrabrosti” švedske akademije, koja ga je, eto, ipak izabrala.

Videti od srpskog naroda samo Miloševićev svet i ne primećivati ništa drugo diskvalifikuje Handkea kao pisca i intelektualca. Tu nema reči o idejama ili političkim simpatijama, već o ozbiljnom nedostatku opservacije, znanja, osećajnosti, impulsa da se više vole potlačeni i žrtve od tirana i nasilnika: ukratko, književnih kapaciteta koji su danas važni za pisce i važni u onome što pišu. Handke je ozbiljno uvredio Srbiju, moglo bi se reći sa malo više patetične intonacije, jer nije primećivao ništa sem brutalnog lica vlasti, i to je izjednačio sa narodom. Biti kritičan mora biti odlika onoga ko oseti potrebu za zaljubljivanjem u kolektiv, posebno etnički kolektiv.


I, šta je Olgi Tokarčuk bilo potrebno da hvali Handkea?

Kolakušić se povlači ne osvoji li tridesetak posto glasova. Srećom pa se u tom slučaju siroti može utješiti europskom plaćicom

Ako bi izlaznost bila slična onoj otprije pet godina, 600 tisuća glasova nosilo bi 33 posto. Golemih i ogromnih 33 posto u situaciji u kojoj su se etablirala tri izrazito jaka kandidata. I u kojoj je Kolakušić po anketnoj podršci na 5-6 posto glasova.

ovoj velikoj bijeloj nadi hrvatskog populizma, predsjedničkom kandidatu Mislavu Kolakušiću (jer Ivan Pernar je sooo last season), treba doista skinuti kapu. Svojom mističnom pojavom, slapovima oglasa na internetu i pričom o borbi protiv korupcije i HDZ/SDP zlu koji izjeda Hrvatsku, ovaj je nesuđeni ministar pravosuđa u Vladi nesuđenog premijera Tomislava Karamarka, osigurao je sebi vrlo isplativu gažu u Strasbourgu i Bruxellesu.

U samoj gaži, naravno, nema ničeg spornog, niti je ona za Kolakušića drugačija u odnosu na ostale europarlamentarce – više od 4000 eura neto plaće, plus 4416 eura mjesečno za opće troškove, plus dnevnice i putni troškovi, plus mirovina u iznosu od 3,5 posto plaće po godini mandata. Ako tako mogu zastupnici stranaka koje, kako misli Kolakušić, uništavaju Hrvatsku, nema nikakvog razloga da takva primanja ne dobivaju i reformatori poput njega.

ZAGREBAČKI RONALDINHO

No, ono čemu se doista treba nakloniti kod bivšeg suca je vještina driblinga, usporediva jedino s nezaboravnim Ronaldinhom. Kolakušićeva vještina političkog migoljenja pred biračima i suparnicima doista ponekad podsjeća na izvanzemaljske rolice, tunele, špiceve i lobove čudesnog Brazilca.

Kolakušić, kako je i obećao, ne staje. Neće se zadovoljiti udobnom foteljom u središtu europske moći, nego nastavlja bitku za spas Hrvatske. Sljedeći korak, kako je i obećao ulazeći u politiku, bit će predsjednički izbori. Uz jedan mali uvjetić – 600 tisuća glasova. To je procijenio kao minimum biračke podrške da se nastavi rad na stvarnim promjenama u zemlji.

MOUNT EVEREST

Ne dobije li toliko, veli Kolakušić, to će biti njegov kraj u domaćoj politici. Prilično je odvažna ta teza. Jer, kad se malo bolje pogleda brojka od 600 tisuća glasova doima se poput Mount Everesta. Ako bi izlaznost bila slična onoj otprije pet godina, 600 tisuća glasova nosilo bi 33 posto. Golemih i ogromnih 33 posto u situaciji u kojoj su se etablirala tri izrazito jaka kandidata. I u kojoj je Kolakušić po anketnoj podršci na 5-6 posto glasova.

Može se ta granica tumačiti kao hrabrost. Kao igra otvorenih karata, juriš prsima na političke bajunete, pa tko preživi pričat će. Ali, što će se dogoditi ako Kolakušić ipak ne “preživi”, odnosno ostane kratak u odnosu na ultra ambiciozni cilj koji si je zadao?

A onda će, kako je rekao u emisiji HRT-a Nedjeljom u dva, “naredne četiri i po godine biti najbolji zastupnik Republike Hrvatske u Europskom parlamentu kojeg je ikad imala – najglasniji, najodlučniji i najodrješitiji”. Jedino gdje neće biti “naj” će, očito, biti u primanjima. Tu će biti jednak svim ostalim europarlamentarcima.

Tajna iz Krušika

Sofija Mandić, Peščanik.net, 15.10.2019.

Javnost je sa velikim zakašnjenjem saznala da je zaposleni fabrike Krušik uhapšen pod optužbom da je omogućio objavljivanje informacije o umešanosti oca ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića u protivzakonitu trgovinu oružjem.

Impresionira brzina reakcije nadležnih institucija, garantovana isključivo u slučajevima ugroženosti vladajuće stranke i sa njom povezanih osoba. Zanimljiv uvid u stvarnost dobijamo i saznanjem da je skoro mesec dana o ovom hapšenju vladao zavet ćutanja, iako je zaposleni Krušika uhapšen pred brojnim svedocima, na radnom mestu. Imao je i advokata i porodicu koji su o tome mogli obavestiti javnost.

Ono što je možda ostalo nedovoljno dobro rasvetljeno jeste priroda optužbe o kojoj saznajemo iz medija. Ona simbolizuje režim koji ne radi ništa drugo osim što širi strah i prodaje maglu.

Naime, prema prvim navodima medija, okrivljeni se tereti za odavanje službene tajne, iako službena tajna u domaćem pravu ne postoji već punih deset godina. Na ovo je razborito upozorio i Rodoljub Šabić, doskorašnji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Delo odavanje službene tajne iz člana 369 Krivičnog zakonika je moguće učiniti samo ukoliko predamo, saopštimo ili na drugi način učinimo dostupnim podatke koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona proglašeni službenom tajnom. Kako ovo proglašenje već deceniju nije moguće – postavlja se pitanje za šta bi zapravo odgovarao radnik Krušika i kojim ciljevima bi služilo njegovo pritvaranje pod ovom optužbom.

Slučaj iz Krušika neodoljivo podseća na postupak vođen za odavanje službene tajne protiv dvojice policajaca koji su se javnosti obratili informacijom da su 2015. u Potočarima u nelegalnoj akciji i na nelegalnom zadatku pratili tadašnjeg predsednika Vlade, a današnjeg predsednika Srbije. Obojica su otpušteni, pre osuđujuće presude i uprkos činjenici da su bili okrivljeni za fantomsko delo. Dva slučaja upadljivo povezuje umešanost Stefanovića i vrha SNS-a u nedozvoljenje radnje, kao i hitna osveta usmerena na uzbunjivače.

Primetimo za trenutak kako se pojam fantomskog gotovo sudbonosno vezuje za Nebojšu Stefanovića. Da li je u pitanju Stefanović kao fantom iz Savamale, fantom iz Lučana, njegov fantomski doktorat, fantomski inostrani fakultet ili on kao fantom koji službenom tajnom štiti oca – stvar je samo nijanse i trenutka. U to se sasvim prikladno uklapa i nova Stefanovićeva uloga – predsedavanje fantomskom Radnom grupom za unapređenje izbornih uslova i saradnju sa OEBS-om i ODIHR-om, u kojoj nema predstavnika OEBS-a i ODIHR-ra. Verujemo da će nas Stefanović, sve dok je na javnoj funkciji, iznova iznenađivati oblicima u kojima se ispoljavaju njegove fantomske sposobnosti i ideje.

Vratimo se sada oznakama tajnosti. Otkad službena tajna ne postoji, određene podatke je od javnosti moguće zaštititi oznakama: državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno. Ovo je moguće učiniti pod izuzetno restriktivnim uslovima. Da bi skrivanje podataka od javnosti bilo opravdano i moguće, potrebno je da se radi o podatku čijim bi otkrivanjem nastala šteta za Republiku Srbiju, ali samo ako je potreba zaštite interesa zemlje pretežnija od interesa javnosti da ove podatke sazna.

Još jedna mogućnost označavanja tajnosti podataka je zaštita poslovne tajne – u poslednjim medijskim izveštajima pronalazimo informaciju da je zaposleni u Krušiku okrivljen za ovo delo (a ne odavanje službene tajne) i to zbog želje za pribavljanjem novca. Ova optužba je u izvesnom smislu još besmislenija, jer bi pri odavanju poslovne tajne morao biti oštećen Krušik, što on evidentno nije (naprotiv, istragom nelegalnih poslova porodice Stefanović, Krušik bi mogao biti zaštićen i obeštećen). Jedini kojima škodi objavljivanje informacija o trgovini oružjem u medijima su ministar i njegov otac.

Međutim, bez obzira na vrstu i stepen zaštićenosti podataka, zakoni koji regulišu tajnost su vrlo izričiti i propisuju da se tajnim ne mogu označavati podaci radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja.

Dakle, podaci o nezakonitom trgovanju oružjem oca ministra policije ni u jednoj od mogućih opcija ne bi ispunjavali zakonske uslove da budu sakriveni od javnosti.

Nakaradnost poretka u kome živimo ne pokazuje samo ova optužba, već i podatak koji je doskorašnji advokat okrivljenog saopštio javnosti – da je radnik Krušika priznao delo koje je učinio, te da ne postoje razlozi za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru.

To je valjda vrhunac – kada pravični i hrabri, možda i najhrabriji među nama pokleknu i priznaju da su učinili nešto loše ukazujući na kriminal, korupciju i nepotizam. Moguće je da ovakvi ljudi i dalje naivno veruju da sistem ne optužuje tek tako i na pravdi boga, isključivo radi opstanka na vlasti. A upravo je to ono što čini.

Žuti Bujke i Pink Panter

Ljubodrag Stojadinović, Peščanik.net, 15.10.2019.

Kad je ono Bujošević izabran za generala glomazne državne televizije, javnog servisa to jest, tabloidi režima su ga istog časa temeljito ofarbali. Navodno je na to mesto, nepoznatim putevima došao iz protivničkog tabora. I tada je postao Žuti Bujke. Sve do danas, iako mu je ta farba davno otpala. Ima onih koji mu još tepaju, sećajući se valjda svih njegovih pojavnih oblika.

Ali godine su prošle, generalni je menjao polikolor na sebi, znajući da mu pristaje bilo koja nijansa bilo kakve boje. Postajući ostarela fasada, sklona ljuspanju, Bujošević je osigurao starost, poručujući sa mnogo zvukova svojim poslodavcima, nešto poput onog golmana Stojkovića: oprostite mi moju ružnu prošlost, ovo sada, to sam ja. Zasad.

U svakom slučaju, prošlost je neugodan svedok, a sadašnjost prilično smrdljiva. Gosti servisa su brižljivo izabrani, ali problem nastaje kad je izbor mali i jadan. Bar dva puta sedmično, tamo se olakšavaju Vesić ili Krle. Ili neko još gadniji. To su ljudi koje ne treba pozivati u program. Oni se pozivaju sami, uloga urednika pa i direktora svodi se na poziciju baba sere: skloniš se negde dok se u tvojoj kući odvijaju te nepodnošljive smrdljive senzacije. I samo dodaš papir.

Jedino je u takvom estetskom ambijentu moguće održavanje gipsanog kulta ličnosti. Tamo gde ima bar malo uma, dobrog ukusa i mirisa, uzdizanje do obožavanja jednog nitkova bilo bi nezamislivo. Naravno da Bujošević u tome nije sam, niti su sve zaumne ideje njegove. Našao se u najgore vreme na najboljem mestu, i iz toga je za sebe dobio najviše što se može dobiti. Želeo je da bude tamo, i izabran je kao u Politici: bez programske ideje i nasuprot volji zaposlenih.

Pokazalo se da mu ništa od toga nije bilo potrebno, ali je zajedno sa Upravnim odborom i svim redakcijama ustrojio stroge logorske principe: nema drugačijeg stava od onoga koji godi Vučiću; nema dobre informacije bez Vučića; ni u kakvim okolnostima o Vučiću se ne može govoriti u negativnoj konotaciji; informacije o uspesima Srbije i Vučića saopštavaju se tonom umerene, ali jasne egzaltacije, posebno o njegovim uspesima u borbi za očuvanje Kosova; nije dopušteno informisanje o Vučićevoj porodici, ili kompromitujuće afere u kojima su učesnici njegovi najbliži saradnici; u svakoj situaciji gde je to moguće isticati posebne osobine Vučića, koje svakodnevno pokazuje u vođenju države; sve što se može smatrati uspehom u bilo kojoj oblasti, njegovo je; mora se učiniti sve da bude voljen; nisu dopuštene šale, ironične ili satirične opaske na račun Vučiča; opozicija se prikazuje isključivo u negativnom kontekstu, potencira se njena ekskluzivna odgovornost za sve što ne funkcioniše u državi i društvu.

Uz ova pravila ponašanja, koja već godinama važe, RTS prestaje da bude servis građana i postaje igračka u rukama ludaka i lažova, željnog timarenja, tetošenja i neprekidne pažnje.

Mogao je Bujošević da se izvuče iz toga pre nekoliko meseci, ali u to doba on je već bio temeljno i nepovratno izbačen iz etičkog balansa, ostavljen na milost ljudima gorim od sebe – ako je u takvom balansu ikada i bio – čeznući da tu milost svakako dobije. Bio je do guše u smradu i to je počelo da mu godi, pa mu je dopušteno da uprkos godinama svoj mandat izgura do kraja.

Servis je postao javna kuća zadužena za jednu te istu vest, orvelijanska tvrđava koja nam utuvljuje u bezvoljne tikve kako nas negde bez naše volje vodi, ali nas vodi sigurno, samoizabrano vrhovno biće, koje u svom mahnitom poslu ne pokazuje znake posustajanja, umora ili kajanja. I to bi moglo da traje beskrajno. Njega javno oblikuju tačno onako kako želi da bude oblikovan sam, uveren da mu najbolje priliči to što javno pokazuje.

Problem se javlja kada javno lice vođe postane različito od željenog, pa umesto apolonski zavodljivog firera vidimo Kvazimoda ili odbeglog člana porodice Adams. Sa slikom i ogledalom se ne može izboriti niko i slika koju vidimo kazuje nam da je Bujketova misija, bar u maskiranju budale u cara sasvim propala.

No, bilo bi sasvim naopako smatrati Bujoševića istinskim gazdom servisa. Na mestu gde jeste, on se nalazi negde na donjem kraju sive zone istinskog programskog i korporativnog odlučivanja. Ta izdašno plaćena lična nemoć ga ne amnestira, tačno je znao u šta se upušta i šta će morati da čini.

Tako da ovo i nije tekst samo o informativnoj moći i javnom nasilju koje otuda dolazi, nego i o boji i njenom značenju, kako je u uvodu nagovešteno. Žuti Bujke je izgubio osnovnu tabloidnu fasadu nastalu na insinuaciji o pripadanju, pa je kao takav nekim čudom i ko zna čijom voljom zalutao u protivnički gang.

Pokazalo se, rekosmo već, da je čovek ipak bezbojan i da je prijemčiv za nove opite. Evo, u prošlu subotu su vrata servisa ofarbana u roze, pa je taj mural u tešku konsternaciju metnuo vladajuće čuvare javnog bojadisanja. Moguće je da farbadžije odgovaraju za svoje delo, ako ne dokažu šta su hteli. A hteli su da kažu da između Pinka i servisa razlike nema, da ovde već živi Pink Panter – Nebojša Stefanović, kao inspektor Kluzo, genijalni milicajac koji štiti mračne očeve poslove hapšenjem onih koji ga u tome ometaju. Monti Pajton je sa svojim cirkusom sleteo na Vesićevu kaldrmu, sa idejom da baš na tom mestu uradi nešto za srpsko ministarstvo bezveznog hodanja i besmislenog postojanja, novi resor u vladi za Gorana Vesića.

Tih čudesa ipak na javnom servisu nema.

Slutim da su farbari porte RTS-a hteli da kažu kako su i Pink i servis simboli neprekidne i svakovrsne travestije vladara i njegove posluge. I da u tom biseksualnom informativnom sistemu razlike među emiterima ne postoje, pa ih treba ujednačiti po sklonostima i neodoljivom međusobnom erotskom magnetizmu, koji može biti samo roze. I u zajedničkoj opsednutosti istim agresivnim klipanom, jedinstvenim predmetom njihove skoro čulne čežnje.

Kad je Boško provalio u RTS, tamo je ušao i Pink, da umesto domaćina izveštava o upadu, pa je i ta presudna penetracija dovela do simboličkog jedinstvenog ružičastog barjaka. U takvom konzumiranom braku i mlada i mladoženja nose klot roze, mada bi Bujošević, kao odlazeći stari svat, mogao da obuče bilo šta, crnje od crnjeg.

LJUBOMIR ŽIVKOV - Rampa za razbikuće

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer

Vladar i vladajuća klasa spremni su da za osvajače medalja obezbede neuljudno visoku svotu novca, ravnodušni su potpuno prema zbegovima građana koji po pola sata čekaju da se iz razrovanih ulica ipak ukaže već pretrpan autobus, ne dira ih nimalo živalj koji iz cele zemlje dolazi u Beograd da bude pregledan na skeneru nakon tri meseca čekanja, bolova i straha, ne, samo ono što je veličanstveno pripada ovoj veličanstvenoj bratiji koja smišlja gde bi preko sportista ili bolesno velikih spomenika mogla da, kako se sad kaže, izdominira!

Predsednik Republike ispunio je obećanje da će obelodaniti koliko je narodnog novca svojevoljno preusmerio u naša dva najtrofejnija kluba (kakav izraz), rekao je: “[…] Po povratku u Beograd lično ću izaći sa kompletnim ciframa, a brdo para smo dali i Partizanu i Zvezdi. Da vidi narod ko je čiji ljubimac i koliki je Vučić peder!”

Predsednik je održao reč, ali nam se obratio u obličju Siniše Malog: kao što je Zevs mogao da se, kad mu ustreba, preobrati u nekog drugog, u zlatnu kišu, labuda etc., tako je naš Zevs u doktorskom liku ministra finansija obznanio koliko su večiti rivali koštali državu u minuloj petoljetki, a to je oko četiri i po milijarde, o oproštenom porezu ili o sportskom počeku da i ne govorimo!

Iza predsednika tj. ministra finansija zapazio sam pripadnicu nežnijeg pola, koja je stranačkom mimikom pokazala koliko je ogorčena zbog nezahvalnosti večitih rivala, a i sam Vladar – kad se ukazuje u svom telu – izgleda i kao neko kome je žao što se toliko novca sliva ka Autkomandi, i kao neko ko se istovremeno diči svojim tj. državnim rasipništvom; držim da mu zapravo ne bi bilo žao novca (našeg, da su se obe izdržavane skupine pokazale podjednako i večno zahvalnim: još kad se uspinjao vrtoglavo uvis, kad se tek oštrio da nadgornja i potisne Tomislava Nikolića (u daljem tekstu: Kron), zavetovao se negdašnji delija da “Zvezda”, pa unekoliko i “Partizan”, neće oskudevati dokle god Srbija bude pod njegovom blagoslovenom vladavinom; ja sam još tada zavapio da im ne da ništa, čak sam posegao i za rimom iz romske pesme “Biće skoro propast sveta”, kad cela kapela odrepuje “nek propadne ni-je šte-ta!”: to su profesionalni klubovi koji su ionako iz ozloglašenog socijalizma nasledili stadione i sve drugo, pa neka se staraju sami o sebi, sada kad su onolike fabrike i vasceo proletarijat pušteni niz vodu, šta bi bilo da nema večitih rivala, bi li život ijednog žitelja Srbije imao ikakvog smisla?!

Ali, ne, dembelanima u upravama ovih neuspešnih giganata nije nikad dosta, oni mrko pogleduju na svaki dinar koji od dobre majke države dobije rival, a nikome u vasceloj zajednici na pamet ne pada da je sve što im se daje zapravo blesavo, nepristojno i krajnje rasipnički! – Daj, Živkove predosadni, pa sve države ulažu u sport! – Najpre, ja se u mnogo čemu ne slažem sa svim državama, najradije bih im svima video leđa, samo neću, što bi rekao Predsednik, taj film da gledam, ali ako, napokon, sve države troše novac i na sport, to ne mora značiti da se doveka mora potpomagati klub za koji je predsednik u mladosti svojoj navijao i za koji se šibao na mrskom Maksimiru; nisam protivnik sporta, ali bi zajednički novac morao odlaziti na nevrhunski i na neprofesionalni sport, iz državne kase potpomognut bi bio sport koji služi deci, mladeži i običnim građanima, dakle protagonistima koji neće doneti nijednu zlatnu olimpijsku medalju, koji će uživati u igri, poene će brojati samo da bi im bilo zabavnije, a rezultat će kad se utakmica završi prepustiti zasluženom zaboravu.

Ali, ne! Državni vrh je uz bok Predsedniku koji je opsednut slavom i veličinom, nema ni Predsednik ništa protiv da deca igraju fudbal po utrinama ili školskim igralištima, ali njegovoj vladarskoj veličini odgovara samo vrhunski sport, gde će Srbija odmeriti snage sa razvijenijim državama, od kojih su mnoge priznale Kosovo, svaki naš vlastelin živi za momenat kad će se Srbi u nekom sportu iskazati kao viša sportska rasa: skok u dalj nije ne znam kako zabavan sport, niti je igra, niti ima u njemu ikakve draži, dive mu se samo sportski novinari ponavljajući jedino filozofsko pitanje koje muči njihovu reportersku psihu: gde su granice ljudskih mogućnosti?!

Vladar i vladajuća klasa spremni su da za osvajače medalja obezbede neuljudno visoku svotu novca, ravnodušni su potpuno prema zbegovima građana koji po pola sata čekaju da se iz razrovanih ulica ipak ukaže već pretrpan autobus, ne dira ih nimalo živalj koji iz cele zemlje dolazi u Beograd da bude pregledan na skeneru nakon tri meseca čekanja, bolova i straha, ne, samo ono što je veličanstveno pripada ovoj veličanstvenoj bratiji koja smišlja gde bi preko sportista ili bolesno velikih spomenika mogla da, kako se sad kaže, izdominira!

Gondola, Beograd na vodi, najveća pešačka zona, najveći spomenik ikada podignut nekome županu, vojni avioni o kakvima Hrvati i Albanci mogu samo da sanjaju, držač za barjak dugačak tako da ti pamet stane i da ti se zavrti u glavi dok u oblacima nazireš voljenu trobojnicu, Nacionalni stadion!

Zar ne mislite da imamo ionako previše stadiona, a da nam nedostaje milion hitnijih stvari? Ali te hitne stvari su zapravo male stvari, potrebne isto tako neznatnim, suvišnim ljudima, trivijalne su, mnoge bi bile za lečenje ionako prestarog našeg stanovništva koje svojim istrajnim živovanjem samo škodi našem razvoju; vladar koji je svom imenu odavno u sebi dodao atribut Veliki, sanja samo o velikim stvarima, o dovođenju najvećih fabrika ili makar trgovinskih lanaca u našu bankrotiranost, zato je njegova mera Nacionalni stadion! Kakav si ti to faraon, kakav si to imperator ako ne sagradiš Koloseum! Koji će spomen na tvoje ime i na tvoju vladavinu čuvati dok preko tribina, igrališta i atletske staze budu hujala stoleća i stoleća, da, šta košta da košta, ima da se sazida nacionalni stadion na kojem će delije i grobari, ali i navijači orlova, zapaliti ko zna koliko baklji, i gde će biti razbijeno bog te pita koliko glava, kao što je već bivalo na voljenoj Marakani!

Malo malo pa naletim na vest koliko je predsednik Republike dao kojem sportskom savezu ili klubovima, sad je govorio o večitim rivalima, koji su se žalili na neravnopravnost, ali ja tvrdim da se ne mora dati ništa ni jednima ni drugima, ne da ne mora, nego ne bi smelo, ko su oni? Kako je ustanovljeno da su oni udruge od izuzetnog društvenog značaja?! Niko to nije ustanovio, “Zvezda” i “Partizan” su jedna navika, navijaštvo se međutim razvilo u poseban zanat i u poseban stalež, od kojeg država rebri više nego od pauperizovanog proletarijata, potonji neprimetno izumire po godišnjim dobima, uglavnom se na večite gleda kao na dve nemani koje će opasno zarežati ako im ne bude prinošena žrtva kakva im se prinosi već sedamdeset godina.

Treba im reći: vi ste kapitalistička preduzeća u kojima se proizvode igrači, sami privucite publiku, prodajte joj karte, neka se neka druga tvrtka reklamira kod vas, prodajte pokoji dres maloletnicima koji još nisu shvatili ko ste vi, igrajte fudbal takav da će strane televizije odrešiti kesu da im dozvolite direktne prenose, što se dešava u Premijer ligi, Primeri, radite šta znate, državi i društvu niste potrebni toliko da bi vas ono i ubuduće izdržavalo, od danas ste prepušteni samofinansiranju!

Doduše, ja bih isto to rekao i Olimpijskom komitetu, i mudracima iz Kuće fudbala, ja bih se i SANU zahvalio na dosadašnjem izuzetnom doprinosu zajednici, ja sam za to da država ne da besmrtnicima više nijedan dinar, valjda su, budući tako pametni i stari, radili negde, pa neka žive od penzije, zgradu neka vrate državi, a titule neka zadrže i neka se samoorganizuju ako su se naučno ili emotivno vezali jedni za druge! Akademija je isto kao i “Crvena zvezda” jedna navika, relikt minulih decenija i društveni parazit, ništa se, osim u životu samih akademika, ne bi promenilo kad bi se ta slavna ustanova jednostavno ugasila, daj, pa ti bi ukinuo i Francusku akademiju nauka, bih ako bi mi građani Francuske poverili da ja to presečem, ovako me srdačno ne zanimaju, ove naše međutim lično ja plaćam, i lično vi koji ovo čitate: SANU je odraz i delimični uzrok društvene nepravde, SANU je ovaploćenje predrasude da postoje izuzetni umovi pred kojima prosečni građani treba da popadaju ničice, i koje celog božijeg veka treba da nose na svojoj manje-više sirotinjskoj grbači.

Isto tako treba da još dvesto pedeset godina izdržavamo “Zvezdu” i “Partizan”, da bi oni jednom u pedeset godina bili prvaci ili vicešampioni Evrope, da bi proneli slavu našeg fudbala i našeg naciona po celom svetu, kakvu slavu, po kakvom svetu, pa svi ti trijumfi, od kojih se onaj “Zvezdin” godinama danonoćno vrti na jednom za to specijalizovanom kanalu, nemaju nikakve veze ni sa jednom autentičnom egzistencijom, jer potonja prezire pobede i rekorde, i sama nema ni najmanji poriv da se nadmeće, a kamoli da joj za njen takmičarski duh i poriv zajednica trpa novac u džep.

Službena beleška

Dejan Ilić, Peščanik.net, 11.10.2019.

Jadni Vučić je sam napisao belešku posle sastanka sa Richardom Grenellom. Grenell sa sirotim Vučićem pak nije razgovarao u svojstvu ambasadora Sjedinjenih Država u Nemačkoj, nego kao naročiti izaslanik predsednika Sjedinjenih Država lično u vezi sa rešavanjem pitanja Kosova. Mi pak znamo da je to pitanje odavno rešeno, ali to je neka druga priča.

Ovde nas zanima nesrećni Vučić koji sam piše službenu belešku. To da je baš on sam piše, saznali smo od njegove savetnice za štampu Suzane Vasiljević. Vasiljević je inače i članica Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije. Za nju se vezuje neuspešna medijska kampanja za reprezentaciju na svetskom košarkaškom kupu u Kini. Za nju bi se mogle vezati i uvrede upućene Nikoli Kaliniću na sinoćnoj utakmici u Areni.

Ko je gledao košarku, susret između Zvezde i Fenerbahçea, video je i čuo – par stotina navijačkih plaćenika dobacivalo je Kaliniću jer je tobože izdao Kosovo. Kalinić je proglašen za ne-Srbina, dok se istovremeno klicalo osmorici ne-Srba u Zvezdinom timu kao da su „čistokrvni“ Srbi. Ostatak Arene izviždao je tih stotinjak pristalica Vučića, što se može shvatiti i kao da su izviždali Vasiljević lično. To jest njenu kampanju, koja se – tako izgleda – kao moralna kuga iz Ivanjice širi Srbijom. Ali, i to je neka druga priča.

Nas ovde zanima službena beleška, ispisana rukom samoga Vučića. Inače iscrpljenog posle sastanka. Koji je trajao 10 minuta.

Toliko su, dakle, tih deset minuta, Vučić i Grenell bili nasamo, pre nego što je sa njima seo i Marko Đurić. Šta se pričalo u tih deset minuta, zapisano je u belešci izmorenog Vučića. Puna razumevanja i saosećanja, Vasiljević hoće da podeli sa nama svoju brigu za Vučića: „Ona je navela i da se često dešava da sastanci budu teški kada je tema Kosovo, ali kako je dodala, nikada u meri da predsednik ne želi ni sa saradnicima da razgovara i da traži neko vreme da promisli na koji način da saopšti šta bi eventualno bilo rešnje za ono što je mogao da čuje od Grenela.“

Pustimo Vasiljević da nadalje sama brine svoje brige i pogledajmo šta nam je ona u stvari rekla. Vučić se sastaje nasamo sa Grenellom. Grenell se pre sastanka sa Vučićem u Prištini video sa više kosovskih političara – Hashimom Thaçijem i Albinom Kurtijem, pored ostalih. U Beogradu, razgovara nasamo samo sa Vučićem. O čemu su razgovarali, zna samo Vučić i o tome sam piše belešku. A sve to radi kako bi dobio vreme da smisli rešenje za ono što je čuo, jedino on.

Za to vreme, osobe iz bliskog Vučićevog okruženja s nestrpljenjem očekuju da čuju rešenje za nešto što pojma nemaju šta je, dok im Vučić to ne kaže. I nikome ništa nije neobično.

Timovi oko predsednika obično služe za to da se rešenja traže zajednički. Pretpostavlja se da su u tim timovima kompetentne osobe sposobne da opišu i procene okolnosti, ako ne baš i da predlože rešenja. Čemu služe osobe iz Vučićevog tima, ako su im uskraćene osnovne informacije neophodne za procenu okolnosti? Nadalje, šta te osobe imaju u glavi ako mirno saopštavaju javnosti da pojma nemaju o čemu Vučić razgovara sa, recimo, nekim posebnim izaslanikom za Kosovo. Na kraju, šta će Vučiću tim sačinjen od osoba koje ne znaju šta se događa, jer on neće da im kaže, i nisu u stanju da predlože rešenja, nego im je jedina uloga da saslušaju rešenje koje će on sam, iscrpljen, da smisli?

Srbija, kao i Vučićev tim, pipa u mraku i sluđena čeka da je iscrpljeni Vučić uhvati za ruku i povede. Kuda? On zna jer samo on i može znati pošto on lično piše beleške. Na svetogrdno pitanje – a ko kontroliše Vučića? – nema odgovora u javnosti. Iako je odgovor očigledan – kontroliše ga onaj ko razgovara sa njim i jedini zna o čemu su pričali. U ovom konkretnom slučaju dakle – Grenell. U nekim drugim slučajevima, neki drugi Grenelli. To je posledica svojeručnog sastavljanja službenih beleški.

I dok on sastavlja beleške, njegov tim po Srbiji seje mržnju – u Ivanjici, u Areni. I izvan Srbije takođe – recimo, na severu Kosova. Dakle, ne kao što su to radili tokom devedesetih – međuetničku mržnju. Naprotiv, ovo se može opisati kao unutaretnička mržnja. Samo, hoće li Vučić dobiti svog Handkea, onako kako ga je imao Milošević, pisca dakle koji će ga razumeti i voleti? Ili će tako iscrpljen ostati sam, uskraćen za pravu ljubav i poštovanje. A i Handke je, Miloševićev ili Vučićev, svejedno, takođe tek neka druga – ipak, za nas manje strašna i još manje važna – priča.