970

Performans je prisutan

Nadežda Milenković, Peščanik.net, 30.09.2019.

U želji da domaćoj i inostranoj javnosti pokaže dobru volju (koju nema) da popravi neravnopravne izborne uslove, Vlada Srbije je donela Zaključak. Koji zapravo i nije zaključak jer Vlada nije ništa zaključila nego je samo „ukazala“. A ukazala je svim čimbenicima i službenicima vlasti „na obavezu da poštuju zakon“. Ali samo jedan zakon – Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Pa i tada samo jedan njegov član, 29, a ne, ne daj bože, ceo zakon.

Zašto je onda Vlada taj dokument nazvala zaključkom? Odnosno, kad ga je već tako nazvala zašto nije saopštila šta je zaključila? Da se zakon ne poštuje? Da su svi u vlasti besprizorni delinkventi?

A ako je tako, onda je baš mogla da nam predoči i da li je do tog zaključka došla induktivnom metodom (na primer: eto, ako svako od nas krši zakon, sigurno ga krše i svi ostali u vlasti) ili dedukcijom (pošto već svi kršimo zakon – sigurno ga krši i predsednik države).

Ali, kad već nije ništa zaključila nego je samo ukazala – zašto taj svoj dokument nije nazvala Ukazom? Zato što je Ukaz pravni akt koji je obavezujući (što Vlada nije želela da postigne) i kojeg donose najviši organi vlasti (što Vlada očito nije ili bar ne misli za sebe da jeste sve dok iznad nje postoji prvi među nejednakima)?

Da stvar bude gora, ovim „zaključkom“ se „ukazuje“ jedino na to da su u obavezi da i taj jedan član jednog zakona poštuju samo u jednom kratkom periodu – svakako ne dužem od tri meseca – od raspisivanja do okončanja izbora. Sve ostalo vreme sve ostale članove svih ostalih zakona mogu, kao i do sada, da krše do mile, odnosno u njihovom slučaju – do nemile volje.

No, ne treba da čudi što ova vlast izvodi tek puki performans stvaranja normalnih uslova za izbore. Pa njoj je konceptualna umetnost bukvalno koncept vladanja – publici se prikazuju samo ideje, projekti, planovi, skice (makete) dok materijalne realizacije nema (osim u džepovima i na offshore računima).

Naravno, kad vlast već izvodi performans ne bi li opoziciju izvela na izbore – mnogo bi bolje bilo da je to neki performans u kojem bi, na primer, satima netremice zurila u slona. Onog poslovičnog slona u sobi koji se koristi kao metafora za očigledan ali prećutkivan problem. Problem apsolutne neslobode ljudi, medija, institucija, izbora…

Ali, ovo je vlast koja izvodi performanse, a ne vlast koja ima dobre radne performanse.