970

ŽARKO PASPALJ, KOŠARKAŠKA LEGENDA - Odavde bi trebalo svi da odu

Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to. Država ne vodi računa o svojim ljudima, i evo rezultata. To što smo gajili, to smo i dobili. Kako da budeš normalan čovek nenormalne zemlje

Raspad Jugoslavije doneo je za nove državice, kako veruje Žarko Paspalj, minornu ulogu na svetskoj mapi. „Otresli smo se Jugoslavije kao da nikada nije ni postojala“, ume da kaže sa žaljenjem.

Iako se uveliko šuškalo da se nešto čudno događa, ali ne sluteći u kom pravcu to može da ode, igrali su tu poslednju utakmicu pod zastavom Jugoslavije u Rimu 1991. „Bili smo i dalje iskren, dobar tim, okupljen da završi posao i ponašali smo se kao kada su nas prvi put okupili.“ Na rastanku nakon poslednje utakmice bili su bez ikakve ideje da već sledeće godine, a i nikada više neće igrati zajedno. „To što je usledilo niko normalan ne može da prihvati, posebno ne mozak sportiste“, kaže između ostalog u intervjuu za NIN Žarko Paspalj, proslavljeni jugoslovenski i srpski košarkaš, koji je postao još jednom zvezda društvenih mreža nakon što je preuredio zapušteno zajedničko dvorište između zgrada na Vračaru, pretvorivši ga u košarkaški teren. Uradio je to gotovo potpuno sam, uz malu pomoć jednog komšije.

Kao i čitava ta ekipa „zlatnih momaka“ selektiran je kao omladinac. „Znamo se ceo život, nas 12 odabranih iz čitave Jugoslavije. Čujemo se i danas. Često se viđam sa Dinom Rađom. Otkrili su nas ljudi iz Saveza koji su putovali po Jugoslaviji, gde god se igrala košarka, i znali su ko ima potencijal da dosegne A reprezentaciju. Kada smo prelazili u ruke selektora A reprezentacije znali su da je to tih 12 odabranih koji mogu da održe kvalitet onoga što se zvala jugoslovenska košarka. Nažalost, dočekali smo da se to završi. Kada nas je Duda Ivković okupio u reprezentaciji za novu državu posle godina pauze ljudi su bili u delirijumu nakon naših pobeda. Na aerodromu u Atini čuli smo da je 
Sa tog aerodroma odlaze masovno poslednjih godina. Rekli ste i da nije bitno da li će iz zemlje otićoko 50.000 ljudi na putu ka beogradskom aerodromu da nas dočekaju. Bila je to satisfakcija za sve ono za šta su nas drugi uskratili, trenuci radosti koje smo podelili sa našim ljudima kod kuće nakon godina poraza koji je pretrpela naša država i ceo region.
i 6.000 ili 65.000 ljudi godišnje?

Da, stvar je u tome da ovo kuda idu pojedinac i država je dvosmerna ulica. Jednom stranom ide pojedinac, suprotnom država. Nema tog sadržaja i ponude države koji bi pojedinca učinili srećnim u svojoj zemlji i pomogla mu da kreira život. Ne kažem da ne postoji želja da se to promeni ali na tren to ne izgleda tako. To ne traje godinu dana, pet ili sedam, već decenijama i priča se ponavlja - svi mladi hoće da idu, to je već zaraza. Srećom, ovi klinci su pametniji, neće da gube vreme, i zarad toga što su završili fakultet i škole hoće mesto gde na osnovu toga što rade mogu da planiraju život kao sav normalan svet, pošto smo mi nenormalan svet. To je fraza i floskula, ali jako bolna istina. Odlazak ne možemo da sprečimo, možemo da podržimo taj pokušaj da svako ko vodi računa o svom životu proba negde gde smatra da ima više šansi, makar onoliko koliko im to omogućava obrazovanje, spremnost, volja …, pa jednog dana, ako vide da tamo nije bolje, svakako mogu da se vrate odakle su krenuli.

Rekli ste da nije bitno da li ih je 6.000 ili 650.000?

Treba da idu svi! Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to. Mi se kao bavimo nekom posebnom matematikom sa 12 jednačina, ali stvari su vrlo jednostavne. Država ne vodi računa o svojim ljudima, a neko bi morao, i evo rezultata. Tako je u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni..., kod nas. Ništa se tu fascinantno dobro ne dešava, već tragično kao posledica načina života od 1991. do 2019. a to je 30 godina. Kada imaš 50 i razmišljaš o tome normalno je da te hvata bes.

Autorka: TANJA NIKOLIĆ ĐAKOVIĆ za ''NIN''
Opširnije u štampanom izdanju ''NIN''-a od 12. 9. 2019.