970

ZORAN KESIĆ i ekipa Njuz. net-a: Oprostiće nama Vučić što nas je tukao

Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 17. 8. 2019.

Demonstranti su opet napravili džumbus. Usred pretoplog leta, kada sav normalan svet letuje u Sopotu, sa papirom u rukama su ovi jurišnici haosa i bezumlja krenuli ka Predsedništvu Srbije.

Na svu sreću, imao je ko da ih zaustavi. Ne, nije predsednik. Da je on tamo bio, oni ne bi uopšte smeli ni da krenu. Ali pošto je tamo bilo samo vojno obezbeđenje, eto okuražili su se nekako i krenuli. Naleteli su tu i tamo na nekoliko pesnica, ništa ozbiljno, ali sasvim dovoljno da ih navede da zahteve koje su hteli da predaju na papiru ipak predaju nekako drugačije.

Neka pošalju to, brate, mejlom ili u inboks na Fejsu ili Tviteru. Em bi uštedeli papir i planetu učinili boljim mestom za život, em bi izbegli dijalog sa pesnicama obezbeđenja. Malo li je?

Ovaj incident nažalost nije imao posledice samo po jednog od lidera protesta Srđana Markovića, koji je dobio batine. Predsednik Aleksandar Vučić je, recimo, morao da održi vanrednu konferenciju za medije i to u nedelju, i to po jednom od najtoplijih dana u novijoj istoriji Srbije. Građani su morali da slušaju predsednika Srbije i to u nedelju, i to po jednom od najtoplijih dana u novijoj istoriji Srbije. Istog tog dana, Goca Uzelac, perjanica zavisnog novinarstva, morala je da fingira da je na konferenciji izudaranog Srđana Markovića nju neko udario po glavi, ali to se toliko #nijedesilo da je čak i nju samu tokom tog neuspešnog performansa bilo malo blam. I to su građani Srbije opet morali da gledaju, a ako ćemo realno, ako bi hteli da gledaju fingirana i režirana udaranja, mnogo bolji izbor svakako bi bili rijaliti programi na televiziji na kojoj Uzelac radi.

Posledice je svakako pretrpela i ideja o dijalogu vlasti i opozicije, jer se nekako sada stiče utisak da bi vlast vrlo teško želela da čuje neki predlog, a da na njega ne odgovori „pesnajom“, po principu „prvo udari, pa onda vidi šta imaju da kažu. Ako budu mogli da govore. Možda“.

Ipak, da ne bude da sve gledamo sa mračnije strane, sve se ovo završilo mnogo bolje nego što je moglo.

Pa zamislite samo da je Vučić u vreme nasrtaja demonstranata bio u Predsedništvu. Morao bi da fingira da igra šah sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem, što je strašno. Ili da stvarno igra šah sa Nebojšom Stefanovićem, što je još strašnije.

Morao bi da čeka da demonstranti odu da bi on mogao da ode do auta, kako bi otišao na novo gostovanje na Pinku, a ovi kakvi su, to sve besposlena studentarija, imaju vremena koliko hoćeš, mogu da drežde u onom parkiću do oktobra 2.

U međuvremenu, dok bi čekao, šta će čovek, mora nekako da ubije vreme, bio bi prinuđen da izađe na terasu i maše prolaznicima kojih nema ili koji njemu ne mašu, jedino što Filip Čukanović ne bi bio tu da to zabeleži kamerom, pa bismo predsedniku morali da verujemo na reč da su mu, ipak, mahali.

Sve u svemu, dobro smo prošli. I mi građani, a i predsednik. Zato mu nemojte zameriti na tim malim batinama. Sve je to u stvari za naše dobro. A predsednik će nam već oprostiti jer nas je tukao.