970

Tehnologija Vučićeve vladavine

Kada je došao na vlast, dobio je priliku da opsesiju za neograničenom moći i što više novca pretvori u košmar građana Srbije. Ispravno je procenio da će mu Zapad, ukoliko na početku pokaže da je spreman da prizna Kosovo, dugo, predugo tolerisati urušavanje demokratije, slobode medija i elementarnih evropskih vrednosti

Piše: Nebojša Zelenović, predsednik ''Zajedno za Srbiju'' i predsedavajući Saveza za Srbiju

Početkom 1991. u SFRJ, Slovenija i Hrvatska proglašavaju nezavisnost. Prema granicama nacrtanim posle Drugog svetskog rata, u komunističkoj Jugoslaviji veliki broj Srba ne živi u Srbiji, pa Slobodan Milošević lansira parolu „Svi Srbi u jednoj državi“- ispostavilo se kasnije da je jedini cilj takve politike bio očuvanje gole vlasti. Počinju oružani sukobi, prvo u Sloveniji, a zatim surovi ratovi u Hrvatskoj i BiH.

Beograd. Glavni grad Jugoslavije i Srbije. Sedeljka u stanu u centru grada. Poznata novinarka, antirežimski i demokratski nastrojena, ulazi u debatu sa jednim izrazito visokim studentom prava za koga niko ne zna ni ko je, ni otkuda se tu pojavio. On zastupa ultradesničarske stavove, koje u to vreme promoviše Vojislav Šešelj, vođa ekstremne SRS, koja će tokom čitavih ratnih 90-ih biti snažna potpora Miloševiću u svim njegovim pohodima. Iako kao iskusan novinar prepoznaje da on apsolutno ne veruje u ono što govori, mladić to tako elokventno radi da je novinarka zapanjena. Nekoliko dana kasnije ona u Skupštini sreće Šešelja i kaže mu - upoznala sam jednog studenta koji zastupa tvoje sumanute stavove bolje od tebe, a iskreno me je uplašio jer je ostavio neodoljiv utisak da bi sa istim žarom pričao i bilo šta dugo, odnosno da ni u šta ne veruje. „Takav mi treba“, reče joj Šešelj!

Tog trenutka počinje politička karijera Aleksandra Vučića, koji je narednih 15 godina bio desna ruka Šešelju. Od tog dana do danas on se bavi politikom i borbom protiv političkih neistomišljenika sa tolikom strašću i ambicijom koja je odmah prešla granicu racionalnog, i to uvek samo sa jednim ciljem - vlast po svaku cenu.

Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac, nekada politički idol i politički otac, a danas potčinjeni saradnik Aleksandra Vučića je doktor prava koji je fakultet završio za dve godine, a doktorirao na temu Politička suština militarizma i fašizma. Veoma brzo, uz svesrdnu pomoć Miloševića, uspeva da napravi stranku broj dva u Srbiji, koja će Miloševiću služiti za plašenje i Evrope i demokratski orijentisanog građanstva u Srbiji po principu - ako ne želite mene, dobićete radikale.

U takvom okruženju politički raste Vučić, koji godinama bespogovorno sluša svog velikog vođu. Od njega uči manipulativne propagandne metode, način vođenja stranke kao i agresivno sukobljavanje sa svim političkim neistomišljenicima. Otpočetka se isticao po agresivnosti većoj i od Šešelja, pa je takvim angažmanom zaslužio mesto ministra informisanja u Miloševićevoj ratnoj vladi. Bio je šef ratne propagande, upamćen po zatvaranju velikog broja nezavisnih medija i drakonskim kaznama uvedenim preko njegovog skandaloznog Zakona o informisanju. Ove epizode će se čak i Vučić nakratko postideti, barem deklarativno, u periodu kada se politički „preobratio“ i postao neiskreni zagovornik evropskih vrednosti. Ministar informisanja je bio i za vreme NATO bombardovanja 1999, kada je zagovarajući politiku totalnog sukoba sa NATO rešio stambeno pitanje dobivši od Vlade Srbije gotovo besplatno stan od skoro 120 kvadrata u najmodernijem i najskupljem beogradskom kvartu, dok su njegovi vršnjaci ginuli na Kosovu.

Nakon demokratskih promena 2000. i odlaska Miloševića u Hag, Vučić prelazi u opoziciju, gde će ostati narednih 12 godina. Aktivno se bavio ekstremističkom politikom i vredno se pripremao za trenutak kada će preuzeti vlast i primeniti sve što je naučio. U tom periodu ostaje upečatljiv njegov, činilo se tada, iskreni plač na sahrani Slobodana Miloševića dok je čitao pismo Šešelja iz Haga, ali i skandalozno skidanje table sa imenom ulice ubijenog prvog demokratskog premijera dr Zorana Đinđića.

Želja za vlašću, moći i novcem naterali su Vučića da se 2008. javno odrekne Šešelja i deklarativno promeni politiku za 180 stepeni. Formalno napušta ultradesničarsku ideologiju, shvatajući da sa njom nikada neće preuzeti vlast. Nekadašnji Šešeljev neuspešni kandidat za četničkog vojvodu postaje lažni demokrata i evropejac, a formulu za dolazak na vlast definitivno je uobličio kada se međunarodnoj zajednici zakleo da će prihvatiti nezavisnost Kosova, na isti način kao što se pred Šešeljem u ratno vreme zaklinjao „da treba ubiti sto Muslimana za svakog ubijenog Srbina“.

Kada je došao na vlast, dobio je priliku da svoju opsesiju za neograničenom moći i što više novca pretvori u košmar građana Srbije. Procenio je, nažalost ispravno, da ukoliko na početku vladanja pokaže Zapadu da je spreman da prizna Kosovo, da će Zapad biti spreman da mu dugo, predugo vremena toleriše urušavanje demokratije, slobode medija i elementarnih evropskih vrednosti.

Potpisao je Briselski sporazum i dobio čitave godine na poklon, godine u kojima je poništeno sve što je urađeno na demokratizaciji Srbije posle sloma Miloševićevog režima.Tada je u punoj meri došao do izražaja njegov „mentalni sklop“ – beskrajna poniznost prema većem i snažnijem, u ovom slučaju prema međunarodnoj zajednici, a sa druge strane agresija prema nezaštićenom i nemoćnijem, a to su svi protivnici njegove lične vlasti.

Odmah po potpisivanju Briselskog sporazuma kreće u proces stavljanja svih ključnih medija pod svoju direktnu kontrolu. Blickrigom sprovodi gotovo potpunu medijsku cenzuru, tako da običan svet ne može da čuje drugu stranu, niti bilo kakvu kritiku vlasti. Osnovna poluga medijskog mraka je Pink, najgledanija komercijalna televizija u zemlji. Njen vlasnik je kontroverzni Željko Mitrović, sluga bračnog para Milošević, čiji je sin, uz pomoć Vučićeve vlasti, izbegao zatvor kad je usmrtio kolima devojku na pešačkom prelazu. Raskalašan život i nekoliko krupnih pogrešnih poslovnih poteza doveli su Mitrovića u tolike dugove da je jedini način da ne bankrotira bio da postane sluga - novog gospodara.

Druga poluga je žuta štampa, koju je istovremeno, različitim mehanizmima stavio pod potpunu kontrolu – ucenama, pretnjama policijom, finansijskim iznurivanjem, a na kraju ih je sve čak i formalno kupio, jer nije hteo da rizikuje da se jednog dana okrenu protiv njega. Od tog trenutka žuta štampa fabrikuje svakodnevno izmišljene afere usmerene protiv njegovih političkih protivnika, spinuje događaje, izmišlja državne udare, gotovo svakodnevno najavljuje bezrezervnu podršku Vladimira Putina Vučiću lično u borbi za Kosovo, pa povremeno i podršku Donalda Trampa i divljenje celog sveta u njegovoj „mesijanskoj ulozi spasavanja Srbije“.

Istovremeno vrši kontinuirani pritisak na preostale medije koji mu nisu u potpunosti naklonjeni, zahtevom da se ukidaju emisije i sklanjaju novinari koji imaju uticaj u javnosti, a koji su čak i blago kritički prema njemu nastrojeni. Slobodni mediji se guše tako što nijedna državna firma u njima ne sme da se reklamira, a privatne firme su pod pritiskom finansijske policije ukoliko se osmele da plate neki oglas u tim medijima. Javno se šikaniraju novinari koji smeju da kažu ili napišu bilo šta što nije po njegovoj volji.

Šešelj, koji je u međuvremenu postao Vučićev nezvanični saradnik, u maju 2018, u retkim trenucima iskrenosti izjavio je da je „Vučić pročitao sve što postoji na temu propagande i manipulacije javnim mnjenjem“. I to disciplinovano primenjuje.

Svima iz vlasti i bliskima vlasti strogo je zabranjeno gostovanje u preostalim nerežimskim medijima, ali i učestvovanje predstavnika vlasti u bilo kakvim debatama i u TV duelima sa bilo kime ko je kritički nastrojen. Zabranjeno je iznošenje u javnost bilo kakvih neslaganja ili javna polemika između ministara o bilo kom pitanju, a uloga samih ministara u javnosti i u realnom životu svedena je na nivo tehničkog osoblja koje sprovodi sve njegove naloge. Predsednica Vlade Ana Brnabić je predmet podsmeha, niko je ne pominje čak ni u kafanskim političkim prepričavanjima kada se sve izgovara šaptanjem direktno na uho zbog neskrivenog straha od Vučićevog prisluškivanja.

Kreiranje nerealnog „pozitivnog očekivanja“ kod osiromašenih građana je svakodnevno. Konstantno se fabrikuju egzaktna obećanja - biće prosečna plata HHH dinara ili evra tad i tad, biće ta i ta strana investicija, biće tad i tad završen HHH projekat... U 99 odsto slučajeva to se ne obistini, ali se zatrpava novim obećanjima, a niko ne sme ili nema gde da pita zašto ono što je već obećano nije i ostvareno. Sa istim žarom, kao kada je u Miloševićevo vreme obećavao hleb za tri dinara, danas na neverovatan način obećava proizvodnju letećih automobila ili obavezno učenje kineskog jezika u osnovnim školama.

Pored opozicionih političara, medijski se linčuje svaki intelektualac ili bilo koja javna ličnost, sportista koji se usudi da se kritički osvrne na vlast. Mehanizam je doveden do savršenstva – Vučić lično definiše metu, a onda kreće lavina najstrašnijih laži preko Pinka i žute štampe. Niko nije pošteđen, a u jednom trenutku meta je bio čak i Novak Đoković, kada je izjavio nešto što mu se nije dopalo.

Stranačko zapošljavanje i stvaranje botovske armije je verovatno jedinstven slučaj u svetu. Svako zaposlenje u republičkim i lokalnim organima vlasti, u svim državnim i paradržavnim preduzećima iz cele zemlje odobrava se u jednoj jedinoj (stranačkoj) kancelariji u Beogradu. Surovost ide dotle da se više stotina hiljada ovih ljudi godinama drži u statusu zaposlenih na određeno vreme i onda se ucenjuju produžetkom ugovora i to ponovo na određeno – s tim što imaju radnu obavezu da idu na Vučićeve skupove, da prikupljaju sigurne „kapilarne“ glasove, da pišu pozitivne komentare o vođi na internet-portalima i društvenim mrežama, da blate opoziciju i svakog kritičara vlasti. Ovi ljudi nemaju izbora, jer nemaju od čega da žive.

Lažna borba protiv korupcije je jedna od osnovnih poluga njegove moći. Kada je došao na vlast, ta marketinška borba se svela na hapšenje Miroslava Miškovića kao najbogatijeg čoveka u Srbiji, što mu je donelo rast popularnosti . Taj čovek niti je pravosnažno osuđen, niti je bilo ko nakon sudske presude završio u zatvoru zbog ozbiljne korupcije. S vremena na vreme, sprovede marketinški dirigovanu akciju borbe protiv kriminala i korupcije, pohapsi neke ljude bez dokaza, oni na kraju budu pušteni, ali on dobije ono što je hteo - stvaranje lažne slike o pravdi i pravičnosti, dok se njegovo lično i stranačko okruženje nelegalno bogati kao niko u novijoj istoriji. Mnogo više nego u vreme Miloševića.

Novu ekonomsku elitu, kao podršku ličnoj vlasti, Vučić ostvaruje delovanjem u dva pravca - prvi je prisilna kupoprodaja uspešnih malih i srednjih preduzeća, gde se vlasnici primoravaju da ih prodaju ljudima iz Vučićevog okruženja, a drugi pravac su poslovi sa državom, pri čemu je apsolutno nemoguće da i najmanji posao dobije bilo ko ko nije deo režima, odnosno blizak režimu.

Vučić upravlja sopstvenom strankom tako da je apsolutno bilo kakva kritička reč najstrože zabranjena, bespogovorno se sluša vođa i sprovodi njegova volja, koja se iskazuje u agresivnoj komunikaciji, pretnjama i vređanju čak i najbližih saradnika. Cilj je zaplašiti sve i svakoga, a i najmanja neposlušnost se kažnjava, uključujući i policijsko-sudske progone i medijsko linčovanje. Zastrašujuće deluju televizijski snimci sa sednica stranačkih organa, kada funkcioneri po 15 ili 20 minuta moraju da aplaudiraju velikom vođi. Toga smo se nagledali u svetskoj istoriji i dobro znamo čemu je to vodilo.

Unutar SNS-a postoje regionalni stranački koordinatori koji su paralelna vlast i upravljaju svim strukturama izvršne vlasti u svakom regionu u zemlji, a odgovorni su samo i isključivo vođi. Njima su odgovorni i predsednici opština, i lokalne sudije, i tužioci, i direktori javnih preduzeća, oni određuju koje firme će dobijati poslove na lokalu, oni određuju ko će kupiti lokalne medije, oni zastrašuju opozicione lokalne aktiviste...

Pri stranci postoje i posebne kriminalne grupe koje služe kako za gvozdenu disciplinu unutar stranke, tako i za plašenje običnog naroda, posebno po opštinama u unutrašnjosti. Njihov pojavni oblik je isti kao tokom rata devedesetih - obrijane glave na nabildovanim telima, džipovi, trgovina drogom, bejzbol palice i oružje. Vučić u potpunosti upravlja i desničarskim i navijačkim grupama, koje su njegova dodatna ulična snaga za zastrašivanje građana. Kao nekadašnji pripadnik najjače navijačke organizacije u zemlji, svestan je da skandiranje protiv predsednika na stadionima u Srbiji može lako da postane inicijalna kapisla eksplozije opšteg nezadovoljstva u zemlji. Zato je legitimizovao navijačke polukriminogene organizacije, dajući im građevinske poslove, štiteći ih od procesuiranja njihovih krivičnih dela. Sve to radi samo da mu ne bi pravili probleme kakve su imali njegovi prethodnici - zauzvrat su tribine na stadionima mirne u odnosu na vlast, a gej parade, koje su nekada te grupe sprečavale, danas se održavaju bez ikakvih problema, jer vođa od toga ima koristi u međunarodnim odnosima.

Vučić nema nikakvu politiku, ne poštuje nikakve vrednosti, bilo koga ili bilo šta - njegov jedini cilj je lična i neograničena vlast, a za ostvarenje tog cilja ne postoje zabranjena sredstva. On dnevno menja stavove, svesno laže, manipuliše, unižava institucije i privatne živote hiljada ljudi. Njegova jedina politika su svakodnevna istraživanja javnog mnjenja i fokus grupe kao sredstvo za manipulaciju javnošću - kada mu istraživanja pokažu da treba davati lažna obećanja on to radi; kada mu sugerišu da treba dati izjavu protiv Amerike ili Evropske unije on za to angažuje saradnike i tabloide; kada mu se učini produktivnim stvaranje slike o prijateljstvu sa Rusijom on angažuje sve resurse da se veliča Putin; kada se suoči sa rastom rejtinga opozicije on ih naziva fašistima i izdajnicima; kada istraživanja pokažu da se profiliše pojedinac koji bi ga pobedio na fer izborima on organizuje višemesečni medijski linč tog pojedinca; kada fokus grupe pokažu narastanje nezadovoljstva građana zbog korupcije, on organizuje fingirana hapšenja…

Dokle?