970

SVETISLAV BASARA - Tko i tkad

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Elem, čak do ohridskihte izvora stiže do mene crn glas da je naše Vrhovno Biće nekom zgodom negde natuknulo da bi Srbija možda (eventualno) mogla priznati Kosovo ukoliko zauzvrat i ona dobije nešto, nije precizirano šta, a da ta izjava, ili bolje reći najava o kojoj vrapci pod strehom pustoline u Nemanjinoj već mesecima ćućore – nije pokrenula opštu mobilizaciju i masovna protestna okupljanja pred skupštinom i ostalim „institucijama sistema“.

Bilo je, međutim, predvidivo da će Amfilohije na crnu vest zagrmeti sa podlovćenskog Siona u stilu proroka Jeremije, ali na Vrhovno Biće ipak nije bacio anatemu niti mu je održao zaupokojni moleban – bar nije za sada, dok je priznanje još u fazi ekspres lonca – tako da se Vrhovni izvukao sa optužbom za izdaju, koju već decenijama ovde niko ne uzima za ozbiljno, što uzgred dosta govori o stanju ozbiljnosti u Srbiji.

Čisto sumnjam da je Amfilohijeva jeremijada nešto naročito potresla Vrhovnog ponajpre zato što mitropolit crnogorsko-primorski nema nijednu tenkovsku diviziju, potom zato što je Vrhovni za NJ. S. Irineja – koji kao „prvi među jednakima“ stoluje u Beogradu, a ne na Cetinju – Božiji dar, a ne izdajnik.

Sad silazimo u srce kosovske tame. Kako će, možda se pitate, Vrhovni priznati Kosovo kad neprestano ponavlja da Kosovo nikad ne možemo priznati? Vrlo lako i vrlo srpski, po receptu blaženoupokojenog Oca Nacije koji je vaktile ustvrdio – a ustvrda mu propraćena pansrpskim ovacijama – da „mi možemo i ono što ne možemo“, sledstveno čemu ćemo Kosovo (kad kucne čas, a sve je bliži) priznati upravo zato što to ne možemo, a moramo. Neće nam, uostalom, biti prvi put.

Možda se sad pitate zašto Vrhovni okleva sa priznavanjem kad 1. ne haje za Amfilohijeve jeremijade, kad je 2. „vlastan“ svoje članstvo i simpatizerstvo prekonoć ubediti da Srbija treba da se zove Šangri La i kad ga pod 3. savršeno boli Sebastian Kurtz što će ga i Trio Fantastikus i Đole Vukadinović proglasiti izdajnikom.

I ja sam se to pitao i evo šta sam dokonao. Vrhovni dobro zna – svi to zapravo znamo, samo se većina pravi blesava – da se paučinasta srpska državnost već sto pedesetak godina plete oko Kosova – bilo ono u Srbiji ili ne bilo – kao oko lelujavog stožera koji neprestano izmiče i da priznanje Kosova u stvari ne bi bilo priznanje jedne nove države, nego priznanje najvećeg srpskog karadušmanina – realnosti.

Potpis (svejedno čiji bio) na aktu priznavanja nezavisnosti Kosova istovremeno će biti smrtna presuda pseudopolitikama pokosovskog ciklusa (svih boja) kojima je i započelo dugo propadanje Srbije koje je svima odavno vidljivo, ali se stvari sa mrtve tačke neće pomaći dok ne bude i opipljivo. Tankoćutniji ga već mogu napipati. I – šta posle? Kako živeti bez fantazija, laganja i mašćenja? Tko to sebi može priuštiti osim onoga ko si to mora priuštiti. Želim vam prijatan vikend uz pesmu „Biljana platno beleše“.