970

SVETISLAV BASARA - Šta nedostaje

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Idući preksinoć na otvaranje izložbe Ljube Popovića, iskoristih priliku da učinim uslugu kardiovaskularnom sistemu, pružih korak i doguzeljah do rekonstruisanog Trga Republike da izvršim obećanu inspekciju.

I – šta kažem? Kakvi su mu utisci? Mnogo bolji dok sam po trgu šetao, nego dok sam ga gledao na novinskim fotografijama. Fotografija, naime, još kako može biti maliciozna, subjektivnost itekako utiče na neobjektivnost fotoaparatskih objektiva. Ako je negde pala odluka da nešto bude ružno, onda se to „ružno“ uslika i vaistinu izgleda ružno. Slično kao što se – kad negde drugde padne odluka da „protestanata“ bude „šačica“ – kamermani potrude da ih bude šačica.

Trg mi je, kako onomad napisah, na fotografijama izgledao kao predimenzionirana avionska stajanka ili omanja pustinja, na licu pak mesta ustanovih da je u dlaku istih dimenzija kao i ranije, mada su Kremlj, GUM i Univerzitet Lomonosov i dalje nedostajali, ali oni oduvek nedostaju i zauvek će nedostajati svakom istinski srpskom srcu.

Napred rečenim uopšte neću da kažem da je trg arhitektonski bingo, samo hoću da kažem da nije ništa gori, ako nije malčice i bolji, od prethodnog, iako je isto toliki arhitektonski promašaj. Kao i u prethodnom tržnom osvrtu – umal, grešna mi duša ne napisah „tržišnom“, mada ne bih mnogo pogrešio – i dalje stojim na stanovištu da se trgovi u starim gradskim jezgrima ne prekrajaju svakih 10-15 godina, nego se istim materijalima (ako je moguće i istim tehnikama) dovode u prvobitno stanje, kao što su recimo Poljaci do temelja srušeni varšavski Stari Grad ciglu po ciglu toliko verno rekonstruisali, da moja malenkost naprosto nije mogla poverovati da patinirani varšavski Stari Grad u to vreme (1987.) ne beše napunio ni četrdeset godina drugog života.

Istorija se, naime, ne stvara tako što se neprestano ruši staro – to je posao za neprijatelje – i gradi nešto novo, nego tako što se brižljivo održava i obnavlja ono staro, mogao bih još štošta napisati na tu temu, ali držim da je to baš džaba krečenje u zemlji i društvu koji se ne stide, nego se malčice i ponose što je ulica Svetogorska za stopedesetak godina promenila dvadesetak imena.

Izvršivši inspekciju, dokonavši da će se čim se ugase kamere, gungula u galeriji SANU raspršiti na podobije mačaka sa jebališta, odoh u galeriju da pogledam rana Ljubina platna (iz 1959.) koja do preksinoć – budući da su rasuta po privatnim kolekcijama – nisam bio video upremase. Imao sam, bogme, šta i videti. I kasni Ljuba je Ljuba u svim vrhunski dobrim značenjima te reči, ali rani, najmračniji, najmetafizičkiji Ljuba naprosto me je opčinio. Ali kao i na trgu, i u galeriji mi je nešto nedostajalo. Ne Kremlj, GUM i Lomonosov, nego Ljuba. Sigurno bi bio tu da je živ, nameravao je, dok je bio živ, da bude na otvaranju retrospektivne izložbe u SANU, ali eto… Višlja sila, šta li. Ljubino neprisustvo mi je delimično objasnilo tajnu Trga, slavijske fontane i mnogih drugih rugoba rasutih po zemlji Srbiji.