970

SVETISLAV BASARA - Slovo hiperbeslovesnosti

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Naša će današnja kolumna biće posvećena elaboraciji pitanja od 10 (a ne vredi ni toliko) sendviča – zašto moja malenkost ni Vulinu ni Guzijanu ne veruje na reč da „neće dozvoliti da Srbi ponovo budu ubijani“.

Ostavimo sad po strani što pomenutoj dvojici nikad i ništa ne bih verovao sve da golim dupetom sednu na usijanu ringlu, pa obnovimo gradivo i ispitajmo kako je dolazilo do toga – a prečesto je dolazilo – da Srbi bivaju masovno ubijani.

Uzmimo primer masovnog pokolja Srba u Jasenovcu, a i šire po NDH. Jesu li Srbi, kao celina, bili – kako to apologeti stradalništva vole da kažu – „goloruki“. Apsolutno jok. Bili su, ka i vazda, naoružani do zuba. Nisu se baš mogli nositi sa Wehrmachtom, mada je i tu bilo sporadičnih borbi, ali su su ustaše – koji su (baš kao i današnji) listom bili ženski polni organi, ukoljice i jajare – mogli rasterati ko mačke s jebališta.

Zašto to nisu učinili? Iz istog razloga (samo sa donekle obrnutim predznakom) zbog koga Milošević nije poslao vojsku u Knin kada je to morao učiniti – u Oluji – iako je (para)vojske udarnički slao u Hrvatsku kada to nije trebalo da čini.

Utuvite ovo što ću reći i gledajte da nikad ne zaboravite, mada vam ništa neće pomoći. Primarni ratni cilj svih drugosvetskoratnih srpskih oružanih formacija – a legion im je bio ime – nije bio borba protiv Wehrmachta i ustaša, nego fizičko istrebljenje ideoloških protivnika, Srba po nacionalnosti.

Ali ne samo Srba. Umesto da se bore protiv ustaša, četnici su, recimo, u sklopu kretenske ideje o istrebljenju muslimana s ciljem stvaranja etnički čistog prostora za posleratnu Veliku Srbiju izvršili stravične pokolje muslimana u Sandžaku i Bosni. Ustaše, naravno, nisu sedele skrštenih ruku nego su – bez ikakvog ili uz samo simboličan otpor – u Hrvatskoj poklali onoliko Srba koliko su onako neorganizovani uspeli.

Vidite li vi beslovesnost takozvane srpske „nacionalne ideje“. Velika Srbija ima da bude stvorena, koga boli dupe što u njoj neće biti živih ljudi, uključujući i Srbe. Ideja iber ales. Neka bude što biti ne može. A ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. I pročaja.

Ne dao Bog – a pre ili kasnije će dati, jer OVO naprosto vapi da nam upravo to Bog da – da se ne steknu okolnosti slične onim u Drugom svetskom ratu, sve bi bilo isto, ako ne i gore, kao što je bilo tokom WWII, samo sa obrnutim predznakom i novim personama dramatis, podjednako (ako ne i više) kretenskim koliko i drugosvetskoratne.

Kao i onda, tako i danas, Srbi imaju respektabilnu oružanu silu, imaju čak i vrhovnog (istina nenaoružanog) komandanta, ali nemaju državu koja ima suverenitet nad „državnicima“, tako da bi u slučaju pičvajza – kao mnogo puta pre toga – promptno usledilo rasulo u kome bi Vulini i Jeremići – pominjem njih, ali legion im je ime – gledali kako da smrse konce jedni drugima, sledstveni ne bi stigli da ne dozvole da kome to god dune da ubija Srbe koliko hoće. Jeste da zvuči zloslutni, ali – što reko naš narod – živi bili pa videli kako ćemo još kako biti ubijani.