970

SVETISLAV BASARA - Kontrabeslovesnost

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

„Dani beslovesnosti na prostorima bivše Jugoslavije“ – tako bismo mirne duše mogli nazvati ovaj mini-serijal, koji nije imao serijalne ambicije, ali se stvar otrgnula kontroli.

Pre nego što pređemo na stvar, sledi još jedna poučitelnost: slovesnost bi se mogla definisati kao kontrola nad beslovesnošću koja je – kako onomad apsolvirasmo – neizlečivo Adamovo nasleđe. Ako nema kontrole, beslovesnosti je onda samo nebo granica.

Dosta proseravanja! Hajde, mangupi, da vidimo šta smo imali, što reko Rade Klej, majstor kelnerske samokontrole koji je – kad su mu neki džiberi napravili poveliki „ceh“, pa zbrisali iz birtije – umesto da padne u amok i počne da pičkara i čupa kose, s basterkitonovskim osmehom na licu rekao – „vrlo važno, neko će to drugi večeras platiti i pride dati bakšiš“.

Mrtva je (u)trka između srpske i hrvatske beslovesnosti, ali početkom svakog avgusta Hrvatska preuzima kolektivnu „žutu majicu“ (koja sve više liči na ludačku košulju). Pogađate, naravno, da je reč o pompeznoj proslavi Oluje, akcije u kojoj su „hrvatske postrojbe pobijedile srbočetničku vojsku“. Šta je tu beslovesno? Gleda li se pobjedi u zube? Beslovesno je to što je u vreme kada postrojbe pobjedonosno ulaze u Knin, „srbočetnička vojska“ već danima pijančila u Beogradu (još pijanči i dobro joj ide), tako da su postrojbe samo proterale (neutvrđen, ali veliki broj) staraca, žena i dece, nanevši im pritom značajne gubitke u ljudstvu i materijalu.

Da sam ja Hrvatska, može biti da bih isto uradio, ali to sigurno ne bih proslavljao, pogotovo ne na sva zvona. Koliko zbog sramote, toliko zbog pragmatizma. Mogao bi se, daleko bilo, neki EU Vlah dosetiti da HV jeste proterala Srbe, ali da su oni bili građani Hrvatske. Ali izgleda da su Vlasi (svih boja) izgubili pamćenje. Da nije tako, mogao bi se i neki hrvatski državotvorni dosetiti da razbijanje ćiriličnih tabli po Vukovaru nije uništavanje ćirilice (ne može se ona razbiti čekićem) nego uništavanje imovine Republike Hrvatske.

Ove godine sam blagoizvoleo ne gledati TV prenos domaće Olujne kontrabeslovesnosti, mada sam ga, da mi je sluh malo oštriji, mogao čuti. Bilo je to, naime, u Krušedolu, a ja leto provodim u vikendici, udaljenoj 7-8 km vazdušne linije od mesta kontrazločina.

Što ne znači da stvar nisam ispratio u „štampanim stvarima“. Za oko mi je zapao visok stepen nacionalnog jedinstva između vlasti i opozicije, ujedinjenih u opštenarodnom bolu i stradalništvu. Aleksandar, recimo, II Vulin i Vuk „Guzica“ Jeremić čak su dali manje više istovetne izjave, citiram ih po sećanju. NE SMEMO DOZVOLITI DA NAS PONOVO UBIJAJU. Šta je tu beslovesno? Ko bi slovesan dozvolio da bude ubijen. Niko, fakat. Zato slovesni naprave državu koja ih neće dovoditi u situacije da budu ubijani, a beslovesni tavore na mačjem jebalištu u nadi da ako neko opet naumi da ih ubija, taj neko mora tražiti dozvolu od Vulina i Guzijana. Koji je – treba li uopšte reći – ni po cenu života neće dati.