970

SVETISLAV BASARA - Diptih o beslovesnosti

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Zbog (predvidivo) ogromnog interesovanja na koje je naša subotnja kolumna naišla u cenjenoj podfamoznosti, Traktat o beslovesnosti dobija nastavak, pa ćemo celinu nazvati – Diptih o beslovesnosti.

Krećemo na posao. Uobičajilo se – a naročito se uobičajilo u Srbiji – (vrlo) pogrešno smatrati da su beslovesnost i glupost doduše česta pojava, ali da su izuzetak. Stvar, međutim, stoji suprotno: beslovesnost i glupost su gvozdeno pravilo, razboritost je izuzetak. I tu se ništa ne može promeniti. Sve dok se „odozgo“ – onog odozgo odozgo, ne ovog donjeg „odozgo“ – ne naredi drugačije.

Tako to ide od onog kobnog časa kada se praotac Adam mašio za voćku sa Drveta poznanja dobra i zla pre nego što je – što reko Jaša Grobarov – „dobacio visinu“ za poznanje dobra i zla. O tome bi vam više (i bolje) moglo reći srpsko arhijerejstvo i monaštvo, ali je, izgleda, zauzeto međusobnim prepičkavanjem po tabloidima.

Na mestima (nažalost sve ređim) gde su države države – a ne razbojničke družine – one su mehanizmi za suzbijanje i kontrolu gluposti i beslovesnosti. Budući, međutim, da su beslovesnost i glupost moćne sile, i najbolje ih države suzbijaju s teškom mukom i s promenjivim uspehom.

Kako stoji stvar u državama koje subvencionišu i nagrađuju beslovesnost i glupost, ne treba da vam pričam – znate iz iskustva – a kako se bolje države bore protiv beslovesnosti gluposti neka bude tema neke sledeće kolumne. Danas ćemo razmotriti slučaj recentne beslovesnosti moje e-prijateljice, „Živčane“, koja uvek ima ideju za „izlazak iz krize“.

„Sve je Basara u pravu“, piše Živčana. Ali umesto da mi priopći da ću dobiti karu, Živčana predlaže da „bi“ – prethodno se obavestivši na Vikipediji – „trebalo da sledim primer Vaclava Havela i da stanem na čelo (krvi ti jebem) narodnog protesta, a ne da u prve redove guram decu i kumiće“ (Baneta i Sergeja prim. a.).

Opsetivši se, valjda, da se bliži lupingu i da može pasti u kovit, „Živčana“ pribegava vađevini. „Lako je“, kaže, „bilo Havelu da izvede revoluciju sa Česima. Eh, da su Basari Česi na ulicama, kakva bi to revolucija bila.“

Siguran sam da je „Živčana“ ubeđena da je osebujna individualnost – može biti i jeste „za po kući“ – ali njen je misaoni tok samo majušni rukavac mutne matice ovdašnje samosvesne beslovesnosti, mešavine mešanja baba i žaba („ako je mogao Havel, zašto ne bih mogao Basara“), tabloidnih teorija zavere („gura decu i kumiće) i samosažaljive inferiornosti, jbg, nismo Česi, da jesmo, meni bi – iz nekog razloga – bilo lako da izvedem (opet krvi ti jebem) – „revoluciju“ (koju ne planiram, nota bene Stefanoviću i Vučićeviću).

Možda se pitate kakva je razlika između Srba i Čeha? Šta smo mi Bogu zgrešili da Česi imaju Havela, a Srbi mene? I ja se to decenijama pitam? I evo šta sam dokonao. Razlika je mala, gotovo neprimetna, ali jebitačna. Češke „Živčane“ (svih boja) misle u dlaku isto kao i naša „Živčana“, ali to – za razliku od naše – misle krajnje OZBILJNO. Zato njima dopade Havel, a mi fasovasmo mene.