970

SVETISLAV BASARA - Alter egoizam

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Izgleda da još samo Danas i (eventualno) Glas Podrinja izveštavaju o kilavim zbivanjima na (sada već tradicionalnim) subotnjim protestima „#1 od pet miliona“, ali protestni menadžment ne odustaje od ideje i prakse koja je već u startu bila imbecilna i neoriginalna.

Kao što je Prvi srpski ustanak bio daleki odjek Francuske revolucije, tako su opozicioni protesti – pod prvobitnim, turboimbecilnim imenom „Stop krvavim košuljama“ – bili još dalji odjek pobune francuskih Žutih prsluka. Šta su Žuti prsluci hteli da postignu (i da li su to postigli), ne znam – ne mešam se u unutrašnje stvari Pete Republike – ali znam da je cilj protestnog menadžmena bio maksimalistički – uklanjanje Vrhovnog Vučića sa vlasti.

To je za opoziciju cilj primamljiv i legitiman, ali primamljiv i legitiman u istom smislu u kome je legitimno da N. N. lice iz Rakovice poseduje mercedes majbah, ali se – budući da N. N. nema para da majbah kupi, niti muda da ga ukrade – mora zadovoljiti golfom 2.

Moja malenkost je još u početku prokužila i javnosti obznanila da opozicija pokušava da se domogne vlasti, na isti način na koji vlast „brani Kosovo“, što će reći – raspirivanjem histerije, nosanjem čaršava sa sublesastim parolama, samoprecenjivanjem, ignorisanjem činjenica, brojki i kretenskom nadom u čudo koje se mora dogoditi jer „vreme radi za nas“.

Nemojte misliti da podsvesni tok misli protestnog menadžmena nije tekao ovako. „Treba samo da budemo uporni (da „sačuvamo vatru“), da se svake subote okupljamo i šetamo, pa će se nešto već dogoditi. Možda će režim nekog umlatiti – možda, daleko bilo, čak i ubiti – onda će se dići kuka i motika, okupiće se „kritična masa“ i eto ti Vrhovnog Bića u ropotarnici istorije. A ako se to i ne dogodi, ukoliko budemo dovoljno uporni, Vrhovnom će sve to dosaditi, pa će se sam povući. „Pod pritiskom javnosti“.

Problem je u tome što TO Vrhovnom nikada neće dosaditi jer su pritiska javnosti, dreka, buka i metež njegov prirodni habitat. Bilo bi mu dosadno – ne bi zapravo znao šta da radi – u ambijentu institucionalnosti, neimprovizovanja, trezvenosti, razložnosti, organizovanosti i racionalnosti, sledstveno čemu sam opozicionim personama dramatis savetovao da – za opštu dobrobit – pokušaju s tim.

Treba li uopšte reći da sam džaba krečio, mada ne toliko džaba koliko se na prvi pogled čini, ali „ne džaba“ u gnoseološkom, ne u komercijalnom smislu. Dokonao sam, naime, da ova i ovakva opozicija – čast retkim izuzecima – nije alternativa, nego alter egoizam.

Tu, pre neki dan, sretnem se sa starim drugom koji već tri decenije živi u Kanadi i koji i u tuđini pomno prati ovdašnja zbivanja (i pizdi zbog njih). Reče mi stari drug – koji me zna ko zlu paru – da redovno čita moju kolumnu Famozno (u Danasu) i da mi je manje-više svaka ko vladičina. Ali reče još nešto. Evo šta: „Da ti nešto kažem, ali se nemoj ljutiti. Osuđena je na propast zemlja u kojoj si ti glas razuma.“