970

Jedina srebrenička žrtva

Sofija Mandić, Peščanik.net, 12.07.2019.

U Memorijalnom centru Potočari ove godine su sahranjene još 33 žrtve genocida u Srebrenici. Ovom događaju, kao i obeležavanju godišnjice zločina, ni ove godine nije prisustvovao niko od zvaničnika Srbije. Ovo neprisustvo je, sasvim razumljivo, bilo vest i izazvalo je interesovanje medija. Predsednica Vlade Srbije je lakonski odgovorila da u Potočare ne ide jer „nije pozvana“.

Naravno, poznavaocima domaćih prilika je jasno da je Brnabić godišnjicu presedela u Beogradu iz sasvim drugih razloga. Stranka koja ju je delegirala na poziciju, čija će uskoro postati članica i čiji predsednik joj je mentor, aktivno podržava osuđene ratne zločince, kao i njihova nedela. Dugi niz se proteže od 100 muslimana za jednog Srbina Aleksandra Vučića; preko njegove inicijative da se po Ratku Mladiću nazove jedan beogradski bulevar; preko državnog i stranačkog angažmana osuđenika Lazarevića, Šljivančanina i Šešelja; do istupa stranačkih funkcionera koji „oslobođenje Srebrenice“ pozdravljaju kao pravednu i slobodarsku akciju Vojske Republike Srpske.

Iako je konkurencija u normalizaciji državnog ubijanja oštra, i sama Brnabić se trudi da održi korak u takmičenju – recimo skorašnjom tvrdnjom da po njenom ličnom mišljenju u Srebrenici nije učinjen genocid. Dakle, ovo lično mišljenje – a ne manjak poziva – je predsednicu Vlade tokom dana primoralo da ostane kod kuće. To takođe objašnjava i odsustvo poziva za njeno prisustvo u Potočarima (ako se na takve događaje uopšte dolazi po pozivu – što je posebna tema). Negiranje genocida nije terminološko, već suštinsko pitanje – opredeljivanje za drugačiju kvalifikaciju od sudske zapravo upućuje na nepriznavanje organizovanosti i sistematičnosti zločina, kao i uloge srpskog državnog vrha u njegovom sprovođenju.

Drugi skup razloga zbog kojih predstavnici državnih organa ne žele da budu u Srebrenici proizlazi iz fragilnosti koju prikazuju pri svakom podsećanju na stvarnost, bilo na domaćem, bilo na međunarodnom planu. Zašto bi Vučić ili Brnabić stajali mirno pri srebreničkim govorima u kojima je ove godine, između ostalog, istaknuto da je poseban oblik posthumnog zločina nad žrtvama negiranje genocida i veličanje zločinaca, kao i da srpske političke i verske elite ne žele da prihvate sudski utvrđene činjenice i ograde se od ideologije koja je kreirala genocid. Zvaničnici Srbije tek ne žele da čuju zapažanje da ovakvim postupanjem najviše štete nanose upravo svom narodu, na koji projektuju krivicu i odgovornost za zločine Miloševićeve i Karadžićeve politike. Ne žele da čuju ni pomirljive poruke preživelih – da je potrebno da srpski narod sebe i svoj podmladak spasi tereta prošlosti i rata. One bi ih samo podsetile na ratnohuškački govor koji i danas obilato koriste.

Ana Brnabić pokušava da bude veća radikalka od radikala, na to se polako navikavamo. Zato ne iznenađuje njena potencijalna uznemirenost srebreničkim govorima. Ono što je ipak izazvalo nevericu je to što je Brnabić opravdavajući svoje odsustvo bez imalo nelagode podsetila javnost „da niko još nije odgovarao za napad na Aleksandra Vučića u Potočarima“. On je 2015. godine posetio Srebrenicu i tada je, kaže Brnabić, bio „napadnut i životno ugrožen“. To nije dobra poruka za regionalnu saradnju, zaključiće predsednica Vlade.

Ova izjava se može secirati na nekoliko nivoa, ali pođimo od toga da Vučić 2015. godine jeste bio pogođen kamenjem u Potočarima, ali da do danas ne postoje dokazi da mu je život bio ugrožen. Za samo nekoliko sekundi našao se pod zaštitnim kišobranima i sklonjen je od onih koji bi evenutalno mogli da ga povrede. Uprkos tome, ovaj napad kamenicama Brnabić vidi kao regionalni problem, dok ubistvo preko 8.000 ljudi vidi kao nasumičan zločin, bez naročite regionalne važnosti, koji pritom ne zaslužuje njenu posebnu pažnju.

Tako regionalnu tišinu i cinične eufemizme beogradskih vlasti o srebreničkim žrtvama probija krik jedine žrtve koju srpski zvaničnici priznaju. Njeno ime je Aleksandar Vučić.

Brnabić nije u Potočarima jer nije pozvana, dok Vučića u Srebrenici nema jer je on tamo odavno stradao, samo nas o tome niko nije obavestio. I danas, strpljiv kakav jeste, ovaj čovek čeka pravdu. Time perverzno preuzima ulogu potlačenog – što je omiljena igra većine nasilnika i zločinaca.