970

DRAŽA PETROVIĆ - Makronov dnevnik

Draža Petrović, kolumna za portal N1

Dragi dnevniče, evo, putujem za Beograd, a moj tim me temeljno spremio za ovu posetu. Najvažnije je, rekli su mi, da se sve vreme pravim naivan ko francuska sobarica, što mi neće biti teško, jer ja sam čistokrvni Francuz, a mogu bez problema dva dana da izigravam sobaricu, ako treba. Sve za majku Francusku!

Čim smo stigli u hotel, dohvatio sam usisisvač i temeljno usisao predsednički apartman, onda sam dva sata prao prozore, dok me ovi moji iz protokola nisu prekinuli.

-Pobogu, predsedniče, pa zašto vi perete prozore? – pitao me moj saradnik.

-Pa jeste li mi rekli da u Srbiji moram da se ponašam ko francuska sobarica? – nasmejao sam se.

-A ne, nismo mislili bukvalno, ko francuska sobarica morate da se ponašate samo kad vas pitaju za Kosovo, kad vas pitaju za srpsku opoziciju, kad vas pitaju za srpske medije i ka vas pitaju za vladavinu prava u Srbiji! – kazao mi je onaj moj iz protokola.

-Znači, ne moram da usisavam i da perem prozore? – bio sam oduševljen.

-Nikako! Francuska sobarica morate biti mentalno, a ne fizički– rekao mi je onaj moj iz protokola.

Pre toga me na aerodromu ispred aviona dočekao predsednik Vučić, kome su njegovi iz protokola garantovano rekli da se tokom moje posete ponaša ko srpski bagažista, jer mi je kofere nosio sve do ulaza u kola. Takav je predsednički posao: nekad moraš da se ponašaš ko francuska sobarica, a nekad ko srpski nosač kofera, takozvani srpski bagažista.

Predsednik Vučić mi je doduše rekao da on moj prtljag nosi iz ljubavi prema Francuskoj, ali shvatam ga, jer sam i ja njemu rekao da ću odmah po dolasku u hotel usisati sobu i oprati prozore iz ljubavi prema Srbiji.

Na sastanku sa predsednikom Vučićem u četiri oka boravio sam skoro šest sati, od toga smo četiri sata u četiri oka gledali fudbal na njegovih devet televizora u kabinetu. Zaključak našeg sastanka je bio da gledanje fudbala u četiri oka na devet televizora jeste jedan komplikovan poduhvat i da je devet televizora istovremeno najbolje gledati ako imaš 18 očiju. Po dva za svaki televizor.

Predsednik Vučić mi je rekao su Srbija i Crna Gora bile prijateljske države i zvali su ih “dva oka u glavi”, a da su posle našeg razgovora u četiri oka Srbija i Francuska – četiri oka u glavi!

Onda su me ovi moji iz protokola terali da učim srpski jezik. Bio sam počastvovan jer je predsednik Vučić specijalno za ovu priliku naučio neke francuske reči, veoma tečno je izgovarao “šatobrijan za dve osobe”, dok smo sedeli u četiri oka šest sati i jeli naš čuveni specijalitet koji je i izmišljen za razgovore u četiri oka. Jeli smo dakle šatobrijan za dve osobe u četiri oka i red je bio da i ja nešto naučim na srpskom.

Posle su me vodili na Kalemegdan, gde sam video Srba koji su odavali počast Francuskoj držeći u rukama veoma dugačke sendviče sa šunkom ubačenom u originalni francuski baget. Originalan doček, ni u jednoj zemlji nisu tako metaforično osmislili moj doček, sa masama ljudi koji u rukama drže francuski baget, simbol Francuske.

Shvatio sam vremenom da ti ljudi Francusku najviše i vole zbog francuskog bageta sa majonezom, takođe francuskim jelom koje je osmislio Luj Fransoa Arman de Vinjero, vojvoda od Rišeljea, 1748. godine, pošto su svi ti ljudi dok sam ja govorio u znak počasti mandžali taj baget i taj majonez. Kakav divan narod, kakvi francuski prijatelji! Pa gde su ti ljudi bili dosad?

Onda me je novinar Le Monda pitao zašto se nisam sastao sa srpskom opozicijom, a ja sam rekao da je zahtev stigao tek jutros, ali da se ni predsednik Vučić tokom boravka u Parizu nije sastajao sa francuskom opozicijom, tako da uzvratna poseta srpskoj opoziciji nije ni bila planirana.

Onda se predsednik Vučić drao na neke iz opozicije odgovarajući na pitanje novinara, iz čega sam zaključio da je i dobro što sam izbegao tu srpsku opoziciju, pošto mora da su neki gadni ljudi, čim mogu da iznerviraju takvog divnog čoveka, predsednika Vučića.

Posle mi je neki njihov glumac Miki Manojlović koga Srbi toliko vole da po njemu nazivaju avione, recitovao pesme, a šef diplomatije Ivica Dačić pevao mi je na uvce Marseljezu na svečanoj večeri, iz čega sam zaključio da je mister Ivica garantovano pao s Marsa. A ako nije pao s Marsa, onda je pao s Marseljeze.

Razgovor sa mister Dačićem bio je u šest očiju, jer mi je on stalno govorio kako ima utisak da me vidi duplo. On inače pokušava da tečno govori francuski, al’ mu mnogo tečnije ide francuski konjak.

Na kraju sam otišao kući, srećan što više neću morati da se pravim francuska sobarica, a i predsednik Vučić je bio srećan što više neće morati da se pravi srpski bagažista, jer sam i kod njega primetio umor kada mi je dovukao kofere do aviona za Pariz.

Hvala Srbijo!