970

TEOFIL PANČIĆ - Podgrevanje stolice

Piše: Teofil Pančić, komentar dana za portal nedeljnika ''Vreme'', 01.07.2019.

U poslednje vreme, predsednica Vlade Srbije ulazila je u fokus pažnje javnosti po dvema temama: najavi skorog njenog učlanjenja u Srpsku naprednu stranku, čime će jedna dirljivo harmonična politička romansa dobiti i "ozvaničenje", i po dvogodišnjici njene vlade – da ne kažem baš vladavine, pošto i u sarkastičnosti treba imati neke mere.

Čini mi se da je šteta što je propuštena prilika da se ova dva svečana i nadahnjujuća događaja nekako spoje, tj. da građanku i premijerku Anu Brnabić na svečanoj akademiji povodom dvogodišnjice Vlade svečano prime u SNS, ili već tako nekako. Ceremonijal-majstor bio bi, dakako, Aleksandar Vučić, pošto je on nekako najzaslužniji za obe ove ničim izazvane divote u životu Ane Brnabić. Koje su, pak, u našim životima možda nešto manje divne, ali dobro sad, i mi doprinosimo slavljeničkoj atmosferi koliko smo u stanju. A u stanju smo, generalno, sve boljem, svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo, ili se tako bar da razabrati iz gotovo egzaltiranih samočestitki premijerke i ljudi oko nje, ganutih do suza radosnica svime što su učinili za nas u ove dve godine, a što može biti zasenjeno samo i jedino onim što će tek učiniti za nas, čim ih prođe mamurluk od proslave.

Okej, a sad se malo selimo iz alternativne stvarnosti u realan svet. Ili, što bi rekli Montipajtonovci: And now for something completely different. Iz nekog razloga, izgleda da ono, što bi Basara rekao, Vrhovno Biće svakog autoritarno-populističkog poretka s tankom spoljnom demokratskom glazurom mora da ima nekoga ko će ga odmenjivati u trenucima legalističke iznudice, a što je samo malo pompeznija definicija pukog čuvanja rezervne vladarske stolice u stanju pristojne ugrejanosti. Najpoznatiji Čuvar Stolice je izvesni Medvedev Dimitrij, koji ruskom neohazjajinu Putinu već godinama služi kao dubler, to jest onaj koji se nalazi tamo gde Putina trenutno nema, a gde je već bio i vrlo je verovatno da će biti opet: kad se Putin bavi stolovanjem u Kremlju, Medvedev raskomoćeno, ali službouljudno sedi na njegovoj premijerskoj beržeri, a kad je Putin u ulozi premijera, Medvedev kontroliše održavanje prezidencijalnih dvora. Imaju takve i drugi, od Erdogana i Orbana nadalje, mada su to anonimniji i zamenjiviji kaskaderi; Erdogan se, recimo, jednom zeznuo s osobom od nekakvih stavova i integriteta (Ahmet Davutoglu), i ne bi da ponavlja to loše iskustvo, pa je ovaj put unajmio svojtu da ga dublira.

Hoće se reći ovo: jedini razlog što u ove dve godine gledamo bizaran nastup Ane B. u karakternoj roli premijerke jeste činjenica da je raniji formalni, a sada samo stvarni premijer poželeo – iz svojih razloga – da se preseli u za njega verovatno udobnije predsedničke odaje (gde je, protivno Ustavu ali sukladno stvarnosti, preselio i stvarnu, izvršnu moć), a da u isto vreme ostane i tamo gde leži ustavna moć, za svaki slučaj. Nikad ne znaš da nekome, ma koliko lojalan bio, ne bi mogle, ako dođe stani-pani, da padnu na pamet neke ideje. S Anom Brnabić takva je mogućnost svedena na mikronski nivo: prva ministarka baš rado i često ističe kako ne poseduje ama baš nikakvu personalnu i autonomnu političku težinu, kako je sve što ima zapravo delegirana moć i kompetencije, a sve to joj je iznajmljeno od Vrhovnog Bića, koje svojom imovinom i dalje može u svakom trenutku da raspolaže, a i da se vrati u njeno posedovanje u punom kapacitetu. Tako da premijerka deluje kao podstanarka bez suvislog ugovora, kojoj navalentni stanodavac, i dalje u posedu ključa, ulazi u kuću kad hoće, cunja naokolo i premešta stvari, a ponekad i prespava na otomanu. A i cela zgrada i dalje osluškuje i izvršava njegovu volju.

Gornja scena je dosta tugaljiva, ali nema potrebe da sažaljevate Anu B. Ona je sve, samo nije deklasirana pripadnica pauperizovanog građanstva. U pitanju je pripadnica establišmenta za koji ti niko ne ume reći kako i po čemu je establišment osim po tome što mu na razne misteriozne načine stalno dotiče neki nimalo zanemarljiv novac, ekspertkinja za koju niko ne zna da vam kaže koje je tačno područje njene ekspertize i šta je u tom području uradila za javni interes, političarka bez politike i bez (ranije ispoljavanih) ubeđenja, ali sve prilagodljivija i prilagođenija svemu onome što je učvršćuje u "medvedevljevskoj" poziciji. Ne, ne želim da kažem, niti tako mislim, da je ona Niko i Ništa: ne, ona samo iskazuje spremnost da se maksimalno moguće približi stadijumu Nikoga i Ničega, čime bi ujedno postala najsavršenija senka i odraz Hazjajina-Gospodara.

A vi sad razmišljajte odakle baš nama ovo dvoje i slični, i čime smo ih zaslužili. A možete i da pitate Ruse, Turke i ostalu braću za njihova iskustva.