970

SVETISLAV BASARA - Yin i Jung

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Malo malo pa naše Vrhovno Biće, baš onako decidirano i s visoka blagoizjavi da ne čita Danas, u čemu, da kažemo, nema ništa zazorno, stvar je slobodnog izbora ko će koje novinčine čitati – zato ih i ima svakakvih – sledstveno na to ne bih obratio pažnju da poslednja Vrhovna izjava o nečitanju nije koincidirala sa mojim ponovnim iščitavanjem knjiga K.G. Junga.

Ali tema naše današnje kolumne nije – a zacelo ste se ponadali da jeste – psihološka studija na temu da li naše Vrhovno Biće tako žučno negira nekrivično delo čitanja Danasa zato što ga u potaji čita, a smatra da to ne bi trebalo da čini – ne, tema naše kolumne je nešto drugo, nešto što zaslužuje kraći uvod.

K. G. Jung piše – a ja prepričavam u kratkim crtama- da je krajem XIX i početkom XX veka glavni uzrok neuroza bila (manje više prisilna) nejebica, a da je globalni konflikt libida i imperativa kulture u jednom trenutku „prevaziđen“ optom liberalizacijom seksualnosti. Ali kada je, piše dalje Jung, zavladala deviza samo jaši mi smo naši i kada je počelo sveopšte guženje, neuroze nisu završile u ropotarnici istorije nego su pribežište našle u neurotičnim (katkad, bogme, i psihotičnim) politikama, a politike koje su usledile ubzro nakon što je Jung to napisao (fašizam, nacizam) pokazale su da je Jungu svaka bila ka vladičina.

Pade mi – „na marginama“ čitanja Junga – na um da se uzrok ekstremne neurotičnosti ( povremeno i psihotičnosti) srpskog društva i njegovih politika krije u činjenici da smo mi preskočili dijalektičku fazu seksualnog potiskivanja i da smo od početka nesvesne i libidinozne energije investirali u politiku, sledstveno čemu smo u pogledu poltičke sumanutosti uveliko prevazišli ostale evrospke narode.

Na čemu temeljim tu tvrdnu? Evo na čemu. Mit o srpskoj patrijarhalnosti i čednosti jedan je od najlažnijih srpskih mitova, a ako neko misli drugačije neka zaviri u dnevnike Nikole Krstića ili – još pikantnije – u Žizniopisanija Nićifora Ninkovića, ili – najpikantinije – u etnološke studije u kojima se govori o zadružnim očevima koji guze žene svojih sinova i prave decu kojima su sinovi istovremeno i očevi i braća, a koji će – kad kucne njihov čas – snajkama praviti sinove koji će im biti i sinovi i unuci. Ima indicija da je po zabitim srpskim selima ta praksa i dan danas „na snazi“.

U ostaku Evrope (bar u njenom uređenijem delu) vekovi seskualnog (manje više prisilnog) uzdržavanja i potiskivanja rezultirali su (manje više prisilnom) uzdržanošću i u politici. Mi, kao što dokazima potkrepih, problem sa seksualnim uzdržavanjem nismo imali, sledstveno se ni u politici nikad nismo uzdržavali, stoga mi nije jasno zašto toliko cvilimo kad nas političari (svih boja) guze kao sanske koze. Ne mogu da se uzdrže. Kužite li stari moji.