970

SVETISLAV BASARA - Pomen Vesića Gorana

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Ne, daleko bilo, pomen od vrste – znate na koju mislim – čijom prigodom, a u zavisnosti od istorijskog značaja pominjanog, Amfilohije ili neki seoski prota zapevaju „vječnaja pamjat“.

Mislim na najobičniji pomen živog i zdravog naslovnog imena u jutarnjim programima dvaju stubova naše medijske politike – RTS-a i Pinka.

Kako sam se naknadno obavestio, inkriminisani jutarnji programi počeli su lepršavo, razigrano, po „letnjoj šemi“. Raspevane novindžike državotvornih televizija navratile su po zadatku do SC Milan Gale Muškatirović da bi srpsko građanstvo, seljaštvo i omladinu pravovremeno i objektivno izvestile o vodostanju u plivačkim bazenima, ništa ne sluteći poturile su mikrofone pod nos Urošu Markoviću, zaposleniku SC-a zaduženog za bazene, a onda se iznenada sve sunovratilo u nepravovremenost i subjektivnost.

Građanin Uroš Marković je na pitanja znatiželjnih novindžika da li su bazeni spremni za „puštanje u rad“ kao iz puške odgovorio da jesu, ali pod uslovom da ih (pomenuti) Vesić ne „otme“. Marković je pokušao natuknuti još nešto na temu šta to Vesić mulja (a šta ne mulja, prim. a.) i kako to namerava da „otme“ SC, ama je u tom pokušaju bio sprečen od strane usplahirenih novindžika koje su „iz režije“ preko „bubica“ dobile naređenje da momentalno prekidaju program.

Tragismehotresnost ove bedne situacije dodatno je pojačana činjenicom da su se na koru iste, Markovićeve banane, jedna iza druge okliznule čak dve udarne televizije, što ukazuje na odsustvo koordinacije (Brnabićka će to sigurno pripisati medijskoj slobodi), što, opet, obećava da će biti degeneka i prekomandi u TV Mladenovac.

Sasvim je druga stvar kako je došlo do toga da Vesić Goran izraste u sivu eminenciju čije se ime sme pominjati isključivo u bogougodnim kontekstima. Sam po sebi, Vesić, jeste siv, to je fakat, ali nije nikakva eminencija i uopšte nije strašan, naprotiv, čak i kad daje sve od sebe da izgleda kurčevit, po pravilu ispadne smešan, ponekad, bogme, i uplašen. Ne može se, štaviše, reći ni da strah koji uteruje u kosti temelji na emanacijama neostvarenih energija Vrhovnog Bića, u čijoj naročitoj milosti uopšte nije. Biće, izgleda, nije zaboravilo „žute mrlje“ u Vesićevoj biografiji.

Idem i korak dalje i tvrdim da je Vesić u dlaku isti – dobro, de, ne baš u dlaku, u međuvremenu je izgubio mnogo dlaka i dibudus oćelavio – kakav je bio i u svojoj „žutoj fazi“ , što će reći – osoba koja pravi karijeru (i pare) zahvaljujući odsustvu svih opipljivih veština i sposobnosti osim magične (mađioničarske) sposobnosti da bude na dvadesetak mesta istovremeno čime stvara iluziju da je vredan i nezamenjiv. Veličina (količina) društvenog straha se meri beznačajnošću onoga koji izaziva strah. Posle, dakle, Vesića na red dolaze senke.