970

SVETISLAV BASARA - Hoću neću

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Nismo, naravno, ništa naučili, ali da smo malo mućnuli glavom (i mislili njome, a ne guzicom) mogli smo iz političke filozofije onog Svetogorca naučiti da se bune, protesti, etc – ukoliko se ne zna šta se tačno njima hoće postići – brzo pretvore, najpre u dim ženskog polnog organa, a potom u nešto crnje i gore od onog što se nije htelo i zbog čega se bunilo i protestovalo.

Nema glupljeg stava, a pogotovo nema gluplje politike od – „neću“. Čak i ako ti se posreći, pa eskiviraš to što nećeš, u najmanju ruku ne dobiješ ništa, a četo biva da dobiješ nešto što još više nećeš, ali moraš da ga trpiš jer ne znaš šta hoćeš. „Neću“ je linija takozvanog manjeg otpora – odlučiš da „nećeš“ i završio si posao – za razliku od „hoću“ koje zahteva zasukivanje rukava i zagrejavanje stolice.

Idemo dalje. Ako neko tačno zna šta hoće i ako neodustajno radi na tome, to po pravilu i postigne. Uzmimo primer iz naše novije istorije. JexS, recimo, Tadić pojma nije imao šta hoće – u političkom smislu, naravno, u privatnom je dobro znao – poslednje dve-tri godine nije čak znao ni kud udara, na kraju se SNiS-u popeo na Sebastian Kurtz, a na njegovo mesto je zaselo sadašnje Vrhovno Biće koje je (politički) odlično znalo šta hoće.

Nemojmo se zavaravati – Vrhovni je hteo upravo OVO (i u dlaku OVAKO) i za OVO se dvadesetak i kusur godina borio kao mladi ranjeni lav, a za to što OVO mnogima od nas ide na Sebsatian Kurtz, a pogotovo za to što to „nećemo“, Vrhovnog savršeno boli istoimeni organ.

Vrhovno biće je htelo (i uspelo u tome) da ostvari stari, vlažni radikalski san – prečesto se ostvarivao – o korporativnoj narodnoj državi Srba neiskvarenih porocima zapada – drljavoj poluRusiji, polukasarni, poluzemljoraničkoj zadruzi – u kojoj strogi ali pravični domaćin deli čeljadi goveda, zejtin i brašno.

Vizija (i praksa) takve države već je pri kraju u XIX veku bila teški anahronizam – pisao je o tome Dimitrije Tucović, pre nego što je poginuo od prijateljske vatre – a šta je ta država danas, o tome se obavestite pogledom kroz prozor ili – bolje – pogledom na televizor.

OVO vaistinu ne treba hteti – a nije predaleko ni dan kad to neće hteti ni oni koji trenutno hoće – ali mora se znati šta hteti i na koji način demontirati istoricističko-psihološku matricu koja nagoni ljude da masovno hoće ono što ih decenijama vodi u bedu, čemer, propast i sendvičarenje.

Misliti – a u krugovima dvojke se uobičajilo tako misliti – da će „rušenje“ Vrhovnog Bića rešiti makar i jedan (suštinski) problem, izraz je iste tupoumnosti koja podaničku polovinu Srbije navodi da misli da je Vrhovno Biće rešenje svih problema. A znate li zašto neće nita rešiti. Zato što Vrhovni naprosto neće (ne želi) da se strmpoizdi. Pa vi sad razmislite šta hoćete, šta nećete.