970

LJUBOMIR ŽIVKOV - Zločin i kazna

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer

Moje sitnosopstveničke nedaće – otkako me je N. N. lice uspešno izdžeparilo u autobusu br. 31, daleko mu lepa kuća – odvojile su me od uzvišenih događaja i od izuzetnih stvorenja, tako da mi je promaklo je li premijerka primljena u Partiju, ili se inicijacija čuva za neki datum dostojan tog obreda, za Svetog Iliju, ili na kakvu obljetnicu Sv. SNS-a, ali bi baš na primeru građanke Brnabić moglo doći do kopernikanskog obrta, još jednog!    

Prvi je bio kad se iz zaslužene anonimnosti i bez ikakvog političarskog iskustva građanka Brnabić, ošamućena od nezaslužene počasti, obrela na čelu Vlade i postala komandant hiljadama duša zaposlenih u izvršnoj vlasti: građanka koju je izabrao lično predsednik trebalo je da u našem talentovanom stanovništvu pronađe i pridobije najbolje stručnjake za ministre, umesto toga, građanka Brnabić bila je jednostavno pripojena društvancetu koje nije čestito ni poznavala, a kroz koje je, kao motociklista kroz “Amarkord”, promicao lik besmrtnog Ljajić Rasima, neobrazloženog, ali neminovnog; trebalo je da se sve ministarske planete okreću oko premijerskog sunca, a ispostavilo se da Brnabić kruži oko sviju njih i u letu uči od svog Tvorca kako se razmišlja, kako se besedi i kako se obreckuje na nebeska tela nižeg ranga. 

Bili smo svedoci, savremenici božanskog čina kreacije, ali smo mogli pratiti i kako ono što je stvoreno evoluira, predsednik je dokazao da se Darvinova teorija i crkveno verovanje zvano kreacionizam međusobno ne isključuju: nakon stvaralačkog čina nastupa prirodna selekcija osobina i neminovni razvoj bez premca i bez kraja. E, sad bi se mogao dogoditi još jedan obrt, da ono što je za mnoge bilo tek prapočetak karijere, a to je učlanjenje u Partiju, u slučaju građanke Brnabić bude nagrada za životno delo: Partija je premijerkinim postignućem i njenim stalnim napredovanjem u govorništvu ushićena toliko da ne zna kako bi je nagradila, te želi da se sa njom stopi, Partija ima privlačnu moć crne rupe, ali se od novonameračenog nebeskog tela očekuje da i nakon svetog sjedinjenja nastavi da blista kao i kad je bilo nestranačko, kad nije bilo učlanjeno ni u jedno sazvežđe - kad je nekoristoljubiva stručnjakinja pristala da svoje nesvakidašnje sposobnosti podari svome rodu. Bilo bi još svečanije kad bi i članice (i mislim jedan član) Kreativnog tima premijerke Brnabić bile kolektivno primljene u SNS, bilo bi to dirljivo kao kad se ispred Doma Narodne Skupštine odjedared venča trideset parova, gde se svaki učesnik takoreći odriče svog identiteta i postaje radosna čestica u vatrometu čiji je pokrovitelj lično Skupština Grada!

Da nije Dubravke Stojanović promakla bi mi poslanička egzistencija Atlagić Marka, profesora filozofije na Prištinskog univerzi, a koji je ispoljio filozofsku i pravničku privrženost predsedniku pokazavši kako se voli Sveta zemlja na kojoj, gle, baš on ima svetu katedru, i kako prema dušmanima moramo biti nemilosrdni. Predsednik nam je iz ropotarnice istorije vratio doživotnu robiju, i gle, do juče prokazana kazna ponovo blista, poput petrolejke je koju smo skinuli sa tavana i listovima “Politike” joj očistili i uglancali staklo, sad samo treba naći mušterije koje bi od propasti spasenu tešku kaznu vratile u blagosloveni opticaj. Zbog njenih stavova o Kosovu, profesor Atlagić bi svoju koleginicu Stojanović otpremio u buvaru tj. na robiju koja je, zar ne, najkompletnija kad je doživotna? Smrtne kazne smo se brzopleto i ulizički bili odrekli, a da nismo, ili da je na snazi zakonik Miloša Obrenovića, drugu bi pesmu profesorka Stojanović pevala - bila bi pogubljena! Na to nas je profesor Atlagić, načinom žovijalnim, što je omaž velikom gazdi, ljubazno podsetio! Zaista, dok smrtna kazna ne bude vraćena na svoje prirodno mesto, niko nam ne brani da je priželjkujemo i da unapred žigošemo one koji bi među prvima imali da omaste konopac, da stanu pred streljački vod ili da budu prikopčani na mrežu EPS-a. Profesor Atlagić ima na umu građanku Stojanović, a neki drugi novoradikal predložiće nekog izdajnika iz svoje struke. 

Poslanik Atlagić je zapratio (kakva divna reč, nadam se da sam ju properly upotrebio) predsednika u želji za što strožim kažnjavanjem, ali sledi velikana i u nakani da se izražava narodnim jezikom, pa ako treba i slengom. Pribegavajući često i priprostim metaforama vladar bi da nas uveri kako se niukoliko nije odnarodio, i kako je i dalje jedan od nas, tako smo se zahvaljujući privatnoj poternici prof. Atlagića podsetili krasne reči “buvara”, to je prljava odaja u kojoj bi profesor filozofije rado video svoju koleginicu sa univerziteta, kako se češe i drapa do krvi, kako joj mala paraziti zagorčavaju ionako zagorčan život, a ne zna, profesor, da sleng, koliko god u jednom trenutku bio slikovit i znakovit, zastareva brže od reči iz standardnog književnog, govornog, pa i činovničkog jezika, i koliko je tugaljivo razmetati se davno upokojenim žargonom. 

Neće biti samo profesorka Stojanović kriva ako jednog lepog dana - vrat skrjao, taj dan, ako osvane! - mi izgubimo Kosovo: njezin saučesnik, poznavali se njih dvoje lično ili ne, jeste košarkaš Kalinić! Kao što dvoje naučnika, u dvema udaljenim laboratorijama, na dva kontinenta, otkriju nešto divno pa podele Nobelovu nagradu, a nisu se ni poznavali, tako se i dvoje negativaca mogu naći u združenom veleizdajničkomm poduhvatu! Dojučerašnjem i višegodišnjem reprezentativcu omakla se nebogougodna, antisrpska, protivprirodna, nesportska i nedopustiva rečenica da Kosovo možda više nije istinski i u celosti naše, svetogrdni ispad koštao ga je mesta u izabranom državnom timu. Nikola Kalinić nije, kao fudbaler Ljajić (Adem) oteran jer ne peva himnu, nego je odstranjen zbog nečega što se u javnosti zove političkim stavom. Na koji možda ima ljudsko pravo, a ima ga možda i po našem Ustavu koji dopušta, štiti i štaviše jamči slobodu govora. Ne poznajem mladog čoveka, ali držim da mu je košarka bliža od politike, a da je obelodanio kako on vidi problem o kojem svakodnevno mora da sluša, makar igrao u kletom inostranstvu, kažnjen je dakle zbog zbog svog mišljenja, možda i zbog svog utiska, zbog toga što nešto vidi tako vidi. 

Naravno da onaj koji je igrača kaznio, a to je Đorđević Aleksandar, gubi na pet godina moju naklonost, ali će možda biti pozvan u Kreativni tim Ane Brnabić, sa kojim će onda lako dospeti i u blagosloveno okrilje same Partije. 

Da. Pošto niko iz reprezentacije nije rekao “onda neću ni ja da igram”, pošto nisu svi rekli “nećemo onda ni mi da igramo, vrati ga, Sale, u tim!”, ni ovi neisterani orlovi ne mogu računati na moje kakvo je bilo da je bilo navijaštvo. A izbornik, ako sretne profesora Atlagića, može slobodno da uzvikne: “Give me five, Atlaga!”