970

LJUBOMIR ŽIVKOV - Izabrani književni narod

Ljubomir Živkov, tekst za Peščanik.net, 17.06.2019.

Slavni francuski pisac ponovio je pustolovinu sada već uveliko neslavnog Nikolić Tomislava koji je zhizneradostno poleteo ka Sv. Ocu, pa se ipak nije ukazao u Vatikanu. Samo što je u Vladinom avionu po komandnoj tabli curila zaslađena nes-kafa, a u avionu naše kompanije izgleda da je curilo gorivo, uglavnom, Sveta stolica je muški ožalila što ju nije pohodio vlasnik privatne pravoslavne crkve, a beogradska književna pastva Mišela Uelbeka, okupljena nadomak Kuće cveća, lišena je prilike da uživo vidi književnika koji je sebe uskratio građanima 43 zemlje! Ali. Kad ga je pozvala četrdeset četvrta, a to beše Srbija, otelotvorena u „Krokodilu“, umetnik je kazao istorijsko da, s tim što bi, pošto se nedavno ponovo oženio, sve imalo biti plaćeno i novoj izabranici njegovog književničkog srca: gospoja je, prirodno, bila rada da dođe u Beograd, pa naravno, neko ko je dugo udat za pisca ne bi ni za živu glavu išao na njegove tezge, ali mlađa osoba, možda i nije mlađa, ali kojoj je sve to novo – i književne večeri, i potpisivanje knjiga, i divljenje čitalaca, i onih koji se dva meseca unapred pripremaju da ga intervjuišu – ide kud god ide i mladoženja.

Od cele ujdurme – gde pisac nakon pretrpljenog straha i umora neće više da čuje za Beograd, ne doleće drugom kompanijom, drugim letom, ne traži jednodnevnu odgodu, jer bi ga poklonici njegove pisane i žive reči čekali koliko god treba – najviše me je razveselila statistika, koju ne znam je li vodio sam književnik, ili Ujedinjene nacije, ili tamošnje Udruženje književnika: obnarodovano je da su četrdeset tri zemlje ostale kratkih rukava, blago rečeno, a da smo ih mi, i ne znajući to, sve pobedili! I kad je trebalo da našu pobedu trijumfalno krunišemo veličanstvenim susretom, gost se uskopistio, razočaran u Air Serbia-u, sklepao na molbu ušeprtljivšeg se organizatora jedan e-mail, mrzovoljnu mrsidbu o sličnosti njegovog književnog opusa i ovog hokus-pokusa sa posadom našeg aviona, i vratio se kući u Pariz.

Da li su organizatori ili naši novinari došli do tog za mene neverovatnog podatka, i šta je on trebalo svima nama da znači, kakvim je ponosom to što baš mi nismo odbijeni trebalo da nas ispuni?! Ako je sumu obznanio sam pisac, ako je beležio odbijenice i zna u podne u ponoć koliko ih je – šta da mislim o njemu?

&

Krajičkom oka pratio sam pripreme za ukazanje Uelbekovo pred beogradskom publikom: osoba koja je trebalo da sa njim razgovara na bini priprema pitanja već mesecima i ne krije da ima veliku tremu od suočavanja sa nekim toliko značajnim i neuporedivim, pri tome je ta domaća ličnost i sama slavna, lepša je mnogo od nesuđenog našeg gosta, znamo je kao nekog ko se ne libi da svakome kaže šta misli, a sada se, eto, našla u istorijskom takoreći škripcu, gde ako ne bude sve cakum-pakum, neće to moći nikad da popravi, jer ne predstoji serija razgovora sa velikanom, kao što je bilo u slučaju Stoun Olivera i Vladimira Vladimiroviča. Sada je i taj majeutički trud ispao uzaludan, a pisac koliko vidim nije nameran da bilo koga obešteti, ni „Krokodil“, koji se sa njim gadno ugruvao, ni publiku, kojoj nisu vraćene pare, ni dramsku spisateljicu koja pitanja pripremljena za razgovor sa jedinstvenim Uelbekom ne može postaviti nekom drugom književniku (mada će od njih možda nastati pozorišni komad); kivan na našeg avioprevoznika, mladoženja se Er Serbiji osvetio izošljarenom vađevinom o uelbekovskoj pobuni koju je protiv posade aviona povela veoma lepa crnokosa putnica, ali kojoj je, ovo ja kažem, srpskohrvatski verovatno maternji, pa je bila u prednosti nad visokim gostom; potonji žali što nije sam on bio rodonačelnik putničkog ustanka i napuštanja nepouzdanog aeroplana. Da, nama koji ako i nismo kupili karte da vidimo uživo Uelbeka, ali koji smo ipak građani povlašćene, četrdeset četvrte države, nama nije rečeno ni koji je avion razočarao nesuđenog gosta, jer naši vazduplohovi nose imena zasluzhennyh artistov – nije valjda „Predrag Miki Manojlović“, ili „Bregović Goran“, ili „Aja Jung“?

Ni to nije sve: uslov piščev da dođe kod nas bio je, čitam, da dva dana po šest sati potpisuje svoje knjige, pa šta je to bilo u planu, da se okupe svi pokretni žitelji koji već imaju njegove knjige i da stanu u kilometarski red, ili je izdavač pripremio knjige koje bi čitaoci na licu mesta kupovali i donosili ih, ispod takoreći čekića, kovaču koji ih je na svome jeziku i u svojoj zemlji iskovao, da ih u Beogradu tvorcheski ovenča još i svojim potpisom i mastilom iz knjižare u Rue de l’Abbaye?!

I zašto nam nije predočen spisak zemalja koje su propale u žudnji da dovedu najvećeg pisca savremenog čovečanstva? Koliko je njih priznalo Kosovo, koliko je njih na čekanju da budu primljene u porodicu evropskih naroda? Zašto nam je bilo uskraćeno osećanje nadmoćnosti, barem dok je izgledalo da će Uelbek doći?!

Sve je ovde falš, od ideje da postoji pisac nad piscima, pa do (bliske navedenoj) ideje o izabranom književnom narodu, falš je usplahirena radost zbog događaja decenije, falš je to kako se prvak sveta u pisanju poneo prema publici i prema onima koji su mu kupili avionsku kartu i rezervisali sobu u dobrom hotelu, idolatrija se, gle, sama razgolitila, i ne post festum, nego baš kad je bila na vrtoglavom vršku svoje ispraznosti: publici kojoj nije bila dovoljna književnost Uelbekova, nego je morala da čuje njegov glas, da izbliza vidi njegovu frizuru, da se sa njim možda i rukuje u jednoj od dveju šihti predviđenih za potpisivanje knjiga, možda je baš i bila potrebna jedna ovakva otrežnjujuća lekcija. Ako nije bila besplatna, utoliko bolje.