970

LJUBOMIR ŽIVKOV - Da sam juče umro

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer

Da sam juče umro ne bih ni znao za tašne “Valentino”, ali kao negdašnja ministarka zdravlja koja kad god sedne sa predsednikom Miloševićem mnogo od njega nauči, tako i ja, kad god do mene dopre nešto iz neumornog predsednikovog grla bijeloga, uvek nešto naučim. Čitajući bukvicu svojim parohijanima, vazalima i kmetovima, što će reći rukovodstvu stranke i srećnicima koji su izbliza slušali ovu Besjedu na gori, predsednik se posebno okomio na kožuharsku udrugu iz Italije, i rekao da ne želi da vidi te tašne, pretpostavljam da ih fabrika šije i za muškarce, nego želi da vidi narod! 

Lično bih mogao da ispunim predsedniku obe želje, narod sam i nikad do pre neki dan nisam ni čuo za slavne i pretpostavljam skupe tašne, dobro, ovo potonje mi ne služi na čast: ako i nećeš da budeš pomodar i kicoš, ako se čuvaš da ne ispadneš snob (što je kriptosnobizam), ili ako naprosto nemaš novaca, ipak si dužan da znaš ko je ko u čarobnom svetu mode!

Kako ne bi ispalo da ima pik na robu iz Italije, predsednik je o istom trošku opleo i po “Šanelu”, za koji sam doista čuo, znam da je mlađana i harizmatična švalja Gabrijela Bonur unapredila modu, i mušku i žensku, da je uticala i na same frizure, znao sam da ima i parfem koji nosi taj slavni žig, sad znam da postoje i tašne koje su u našoj siromašnoj državi besramno stale uz svog talijanskog brata po skupoći “Valentina”; pretpostavljam da neke članice/članovi Srpske napredne stranke poseduju i tašne obeju tuđinskih tvrtki, jer evo šta je predsedniku izletelo pravo iz njegovog srca, osetljivog na oskudicu koju trpi 97,6% njegovih podanika: “Pa onda valentino tašnice, pa šanel tašnice. Ma neću bre da vidim te tašne, hoću da vidim narod!” 

Mi smo doduše dostupni, može da nas vidi i neko ko nije šef države, vladaru bismo svakako izišli u susret kad god bi nas se očinski uželeo, ali ne bih bio zaprepašćen ni da je predsednik, naoborot, rekao kako želi Srbiju kao zemlju zadovoljnih, lepo odevenih ljudi, te da će lično on dovesti “Valentina” i “Šanel” u Srbiju: “Kao što vas Javni servis podseća na vaše pravo da znate sve, tako vam ja kao student generacije kažem da je u korpusu ljudskih prava i pravo na luksuz! Želim da svi radite koliko ja radim, i želim da u svakoj porodici bude barem po jedna tašna, volj vam po francuskoj, volj vam po italijanskoj licenci. Ali ne želim da uvozimo tu divotu, dovešću “Valentina” i “Šanel” u Srbiju! Stotine i stotine i vas, već dogodine, do Vidovdana, dobićete posao u fabrikama, koje će biti ovde kod nas, u Srbiji, nećete morati u pečalbu da idete, pa ćete, iako će vam plate u početku biti mizerne, vi kao zaposleni moći da kupite povoljno neke od tašni sa greškom, a to će biti vaša rođena greška, potekla od vaše proleterske premorenosti i neispavanosti!” 

Šta god predsednik govori, što god da preduzima, sve je za naše dobro! Moglo se desiti - i onda bismo ga voleli zbog toga! - da je izgovorio i ove reči: “Pa onda IKEA, pa Lidl! Ma neću bre da vidim tu tuđinsku drvenariju i te nemačke salame kojima ističe rok! Hoću da vidim narod!” Pa bi usledio poklič u slavu naše industrije nameštaja, u slavu našeg “Centroproma”, PKB-a, a tuđinskom kapitalu namernom da svoje gramzive papke i pipke raspostre po našoj dedovini lično predsednik bi kazao istorijsko ne: “Jedimo domaće! A ako baš spadnemo i na konzerve, neka budu sve iz naših kombinata, od ovaca, svinja i sardela naše pasmine, spavajmo na krevetima koji su delo naših drvodelja, čuvenih još u srednjem veku po duborezima!”

Predsednik Republike brine o vazalima toliko da zna i gde koji od njih odlazi da se odmori, partijska kola slomila su se na zlosrećnom Babiću koji je postao zavisnik od Briona, omiljenog obitavališta suverena i jedinog privatnog ostrva u našoj onda socilijastičkoj državi. Svoga velepotčinjenog obožavaoca predsednik je ismejao što odlazi tamo da letuje: “Koliko sam ti puta, Babiću, rekao što ideš u elitna letovališta na Hvaru, Brionima… Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću – nađi druga u Sopotu, a ne na Brionima, jer naš narod nema drugove na Brionima. I nije problem da si jednom otišao, ali što svake godine tri puta?”

Okretan kako ga je Bog stvorio, Babić je iz glave reternirao da je išao dva puta, predsednik je, gle, priznao da, eto, čak i on, kome su brojevi možda i najjača strana, može da pogreši, ali u jednome vladar ne može da pogreši i ne greši: njegovo je da odvrati vlastelu od luksuza, možda i od Hrvatske, ko zna, odonud nije stigla nikakva protestna nota što se potkopava hrvatski turizam i što se u Srbiji gaze ljudska prava na odmor po vlastitom nahođenju, a ja da sam Makron, ja bih predsedniku Vučiću rekao: “Preduhitrili ste me i razočarali me, mon shere amie, ja sam hteo da Šanel dovedem u Srbiju, da me se svaki vaš građanin spomene kad god oseti parfem stvoren u Francuskoj ili kad god ugleda šanel tašnu na ramenima vaših devojaka čiju ste lepotu i sami umeli da preporučite (ili to beše vaš prethodnik, umalo ne rekoh Sveti Toma?....), neću ići tako daleko, i neću reći da otvorenim i javnim pozivom na bojkot priznatog francuskog proizvoda, dovodite Francusku u neravnopravan položaj, ali ni moja dobrota, ni moja naklonost ka vama (ustaje i ljubi Vučića tri raza u oba obraza) nisu ovom neprijatnošću poljuljane,  iako smo malo, kažem, ljubomorni na naše i vaše kineske prijatelje pred kojima se vrata vaših fabričkih hala širom otvaraju, ostajemo, kažem, dobri, a bili smo i bolji da ste se okomili na neku britansku ili američku kompaniju, a ne na Šanel!”

Ali tako je kako je, car prezire luksuz, povraća mu se od miomirisnih Briona, gde se još oseća kolonjska voda kojom je pokojni vlasnik otoka škropio maršalske obraze nakon brijanja, vladaocu je naspelo da vidi narod, ima i viziju narodnog letovanja i prijateljivanja koje se ima zbiti u Sopotu, e, pa ja imam prijatelja baš u tom gradiću, drži radnju, neću za njegovo dobro reći koju (jer nisam još siguran da predsednik i mene želi da vidi, iako ispunjavam sve partijske uslove), ali na vratima leti piše “Radno vreme: od 6h do 22h”, a čovek radi lično, on i njegovi bližnji, nema eksploatacije čoveka po čoveku, predsednički se u Sopotu i urani, predsednički se u Sopotu i odocni, ni gazda ni članovi njegove porodice ne letuju na Brionima, ne nose valentino ni šanel tašne, i ako budemo, daće bog, dobili neku novu novčanicu, njegov lik treba da bude na njoj, kao što je na onoj braon desetodinarki bio Alija Sirotanović.