970

DRAŽA PETROVIĆ - Pakao sa Vesićem

Draža Petrović, kolumna za portal N1

Mlada novinarka ga je prekinula, jer se nije držao teme, a to (što se sagovornik nije držao teme) bilo je ispod svakog nivoa ljudskosti i profesionalizma – izjavio je za sajt UNS-a maneken ljudskosti i profesionalizma, Goran Gmitrić, urednik Informativnog programa Televizije Pink, najvećeg bastiona ljudskosti i profesionalizma u novijoj istoriji.

A sve povodom čudne koincidencije – dva puta u toku samo jednog jutra novinarke Pinka i RTS-a prekinule su Uroša Markovića, zaposlenog na bazenu "Milan Gale Muškatirović", kada je u živom programu počeo da priča o Goranu Vesiću, iako je tema bila sasvim druga, svakako krucijalna za naše društvo u celini.

Tema je dakle bila višeslojna & biblijska: zašto se ljudi kupaju u bazenima na plus 30 stepeni i zašto se niko nije setio da, na primer, na plus 30 stepeni skija, sanka ili pravi Sneška Belića?

Drugo pitanje je bilo: otkud taj ljudski poriv da se skače u vodu kad je vrućina. Uredništvima Pinka i RTS-a zapravo nije bio dovoljno jasan taj nerazjašnjeni fenomen savremenog čovečanstva da ljudi masovno hrle na bazene u julu, pa su poslale novinarke da to pitaju stručnjaka, odnosno ovlašćeno lice koje radi na bazenu. Sasvim ljudski i profesionalno.

Treće pitanje je bilo: koliko koštaju karte za bazen?

Važnost ove teme je nesumnjiva, jer po proceni uredništva ove dve medijske kuće, ako karta za bazen košta 250 dinara, a građanin koji krene na bazen ponese samo 200 dinara, ne znajući pravu cenu, on će morati na plus 30 stepeni da se vrati kući po još 50 dinara, pošto u suprotnom neće moći da uđe na bazen.

Pitanje, dakle, koliko košta karta za bazen je sasvim očekivano u Srbiji 2019. godine, jer građanin koji živi u neznanju o ceni karte za bazen, neće biti blagovremeno informisan, a blagovremeno informisanje je osnov novinarskog zanata. Najvažnije novinarsko pravilo glasi: o ceni karte za bazen novinar se mora informisati iz najmanje dva nezavisna izvora, što su novinarke Pinka i RTS-a veoma profesionalno učinile. Odmah po dolasku na bazen pitale su prodavca karata na biletanici koliko košta karta, a posle im je to potvrdio i drugi nezavisni izvor, Uroš Marković, ovlaščeno lice sa bazena, čime je profesionalno pravilo o dva nezavisna izvora koja moraju potvrditi informaciju - u potpunosti ispoštovano.

Zamislite, recimo, da je onaj sa biletarnice slagao da karta košta 100 dinara, a novinarke to prenele u živom program bez provere kod Marković Uroša, koji tvrdi da karta košta 250 dinara, onda bi građani bili u zabludi o ceni koštanja karte za bazen "Milan Gale Muškatirović".

Četvrto pitanje: kakve pogodnosti nudi uprava bazena "Milan Gale Muškatirović" za posetioce bazena "Milan Gale Muškatirović", takođe predstavlja važno informativno pravilo, jer televizije i postoje da ne bi svaki građanin pojedinačno morao da dolazi kod Uroša Markovića i pita ga o pogodnostima za bazen, nego za to služe novinari & novinarke koji pitaju za sve nas koji predstavljamo široki auditorijum ispred takozvanih malih ekrana. Istraživanja, naime, pokazuju da 59 odsto građana Srbije plaća preplatu na RTS samo da bi pravovremeno saznali sve činjenice o pogodnostima koje nudi uprava bazena "Milan Gale Muškatirović" za posetioce u julu.

Sa druge srane, niko od anketiranih građana u istraživanjima nije pomenuo da plaća pretplatu zato što ga zanima zašto Vesić Goran planira da otme taj bazen od male beogradske opštine gde na vlasti nije Srpska napredna stranka, a sve to kao vrstu božje kazne zato što građani te opštine ne glasaju za Vučića u broju u kome on to očekuje. Pretplatnike RTS-a to uopšte ne zanima, pokazuju istraživanja, jerbo pretplatnicima nije bitno ko je vlasnik bazena, nego im je bitno koliko košta karta! I da li na bazenu ima popust za penzionere i decu do 12 godina.

Eto, dakle, nikome nije jasno zašto se digla dževa u javnosti oko činjenice da dve novinarke nisu dozvolile Marković Urošu da skrene s teme i priča o čudnovatim poduhvatima Vesić Gorana prema nepodobnim opštinama?

Svaki novinar bi prekinuo sagovornika koji priča o nečemu što ga nisi pitao, to je jasno, to zna čak i Goran Gmitrić, urednik Pinka čije uredništvo više voli da izveštava o paklenim vrućinama, nego da razmišlja o tome kako je "goreti u paklu".

Problem je zapravo u nijansama: Srbija je trenutno na takvom stupnju slobode medija da ti je jedina šansa da izneseš svoj problem sa vlašću Srpske napredne stranke na nacionalnoj frekevenciji - ako na pitanje o kartama za bazen počneš da pričaš nešto sasvim drugo. O čemu te oni sigurno nikada neće pitati.

Da su Uroša Markovića pozvali u jutarnji Pinka ili RTS-a da ispriča problem opštine Stari grad sa Goranom Vesićem, on ne bi ni skretao sa teme o cenama karata i zanimljivom fenomenu kupanja u julu. Ovako, u Srbiji je stvoreno pravilo da gde god ugledaš mikrofon ti počni da pričaš ono što te ne pitaju, zato što znaš da te o pravim problemima nikada neće ni pitati, jer svi jutarnji programi srpskih televizija, naročito kada je plus 30 stepeni, imaju radni naslov: "Pakao sa Vesićem". U njima uglavnom Vesić priča kako se grad bori sa paklom, kad su poplave Vesić priča kako se grad bori sa poplavama, a kad nije ništa od toga, Vesić priča kako se bori sa opozicijom, mnogo gorom elementarnom nepogodom od poplava i vrućina.

Uzgred, sistem razgovora s novinarima van teme protežira i predsednik Vučić koji je odavno uveo onu poštapalicu: "Ako me pitate...", gde sam sebi postavlja pitanja, te potom sam sebi odgovara na pitanja, pa na kraju najavljuje odjavnu špicu, i niko nikada u novijoj istoriji, sa Pinka ili RTS-a, nije rekao: "Aman, bre, čoveče, pa ne pitam te to! Dakle, tema je: koliko koštaju karte za bazen?"