970

SVETISLAV BASARA - Posmrtna moba

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Elem, pre neki dan na moju email atresu pristiže dopis iz koga razabrah da je SO Subotica na čelu sa prezidentom – pretpostavljam da znate koje je boje – za status počasnog građanina predložila blaženopočivšeg Danila Kiša, koji je to, fakat, debelo zaslužio jer je o toj varoši na severu Bačke ispisao podosta blistavih stranica, ali da se toj ideji oštro suprotstavila piščeva udovica, gđa Mirjana Miočinović.

U prilogu je bio poziv za mobu (mlađi čitaoci neka potraže u rečniku šta „moba“ znači, reč polako izlazi iz opticaja) – što će reći za potpisivanje antiprotivne peticije, inače jedan od najstarijih srpskih zanata koji je takođe na izdisaju. Moja malenkost je – posle kraćeg premišljanja – blagoizvolela ne potpisati peticiju i to iz sledećih nekoliko razloga: ponajpre zato što je Danilo Kiš već trideset godina mrtav, pa mu počasno građanstvo (bilo koje boje) ne bi ništa značilo – a sumnjam da bi mu nešto značilo i da je živ – potom zbog toga što Kiša počasnim građanstvom vaktile nisu častile subotičke demokratske vlasti – što je bajagi bilo logično – čime su eurokulturnu javnost dovele u (ne)prijatnu situaciju da protestuju što Kišu hoće da ukažu počast oni koji to – saglasno mišljenju Euromahale – nemaju moralno pravo da učine.

Vidite li vi tu zavrzlamu, taj nerazmrsivi Gordijev čvor, u svemu u Srbiji, ne samo po pitanju Kišovog počasnog građanstva. Oni koji imaju moralno pravo da nešto učine, nemaju pameti da to i učine, oni pak koji nemaju pameti hoće nešto da učine, ali im se osporava moralno pravo. Rezultat – nikada se ništa ne učini. Ili se – kao u Kišovom slučaju – učini prekasno. Pa se, na kraju, ni tada ne učini.

U više navrata sam ovde pisao o besmislu posmrtne politizacije Danila Kiša, otimačine oko njegovog dela i mistifikacija (i postmortalnih viktimizacija) povezanih s velikim piscem, kojima su – kako se obavestih u Danasu – podlegli i moji (i Kišovi) dragi prijatelji, Filip David i Milan Vlajčić. Neobaveštena javnost bi iz izjava mojih prijatelja mogla izvući pogrešan zaključak da je Kiš bio „apatrid“ (na tu se reč posebno serem), nekakav jado, prognanik koji je – valjda zbog progona – umro „van zemlje“ (Vlajčić).

Činjeničnost govori sasvim suprotno. Danilo Kiš je bio (s jakim razlozima) ličnost visoko uvažena u srpskoj javnosti, ne samo književnoj, bio je akademik SANU (jedan od retkih kojima je tu bilo mesto) svetski poznat pisac na pragu Nobelove nagrade, koju bi, samo da je malčice duže poživeo, zacelo i dobio, a da je „ostao ovdje“ ne bi dospeo ni pred Nobelov prag jer bi – neka mi prosti Srpsko lekarsko društvo – umro mnogo pre nego što je morao.

Ako vlasti (bilo koje boje) u ovoj razvaljenoj zemlji žele da nešto „učine“ za Kiša, predložio bih im da na nekom pristalom mestu sagrade decentno grobno mesto – poput Krležinog, recimo – a da iz masovne grobnice na Novom groblju u njega prenesu Kišove posmrtne ostatke i da potom zaćute za sva vremena.