970

DANICA POPOVIĆ - Ko je izmislio zlatne padobrane?

Danica Popović, tekst za nedeljnik ''NIN''

Amerika je počela javno da se pita – rade li menadžeri više za sebe ili za firmu? U Srbiji je to pitanje izlišno, jer postoji samo jedna firma, i zove se onako kako se trenutno zove vladajuća stranka

Od kad sam čula za zlatne padobrane, mnogo mi se ta ideja dopala. Ima li čega lepšeg nego da sedneš na direktorsku stolicu, pa ako omaneš – dobiješ deset, petnaest - ili stotinak miliona dolara? Zvuči divno, samo, kako je do toga došlo?

Svet se, najpre, promenio. Od Drugog svetskog rata, firme su postajale sve veće, širile se, na pet ili deset lokacija ili delatnosti - pa vlasnik to više nije mogao sam da vodi. I šta, kad angažuje menadžera? Hoće li ga ovaj potkradati? Kako da ga kontroliše, ako nisu ni u istom gradu?

Da stvar bude gora, pokazalo se da nema gluplje strategije nego da vlasnik direktno kontroliše menadžera. Ovaj, ako je pametan – radiće baš kako mu se kaže – ali onda ti on i nije potreban! Da bi bio uspešan, menadžer mora da dobije i pravo da napravi grešku! I sad, budi pametan, pa otkrij krade li te menadžer, ili je pogrešio, pa će baš nakon tog iskustva napraviti profit i najbolju firmu na svetu?

Ni vlasnik nije ostao isti, ili barem nije ostao jedini vlasnik. Firme su se širile tako što se u vlasništvo uključio veliki broj akcionara, koji su uneli svoj kapital, a zauzvrat dobijali dividendu, to jest, deo profita koji firma zaradi.

Samo, ne rešismo mi pitanje – hoće li menadžeri raditi više za sebe, ili za firmu? Sad, što je profit firme veći – veće će biti i dividende koje akcionari dobiju, pa je tu sve u redu. Ali, menadžeri imaju i druge motive. Recimo, zašto firma ne bi malo više povećala njihove plate, ili zašto bi sav profit pripao akcionarima, kad bi novim ulaganjem firma (ali i oni sami) povećali i budući profit, i svoju moć? I kako sad akcionari da se bune: najpre, malo znaju o celom proizvodnom procesu, a onda – šta im smeta što im dividenda ne raste, ako im raste vrednost akcija, pa su ipak na dobitku?

Jedini ko zna – stavljaju li menadžeri više u svoj džep nego u džepove svojih akcionara – to je konkurencija. Oni tačno znaju kako od problematične firme mogu da naprave moćnu korporaciju. A postoji i način – kupe sve akcije te firme na tržištu kapitala, a kad kupe firmu – svakako će oterati i stari menadžment. I udvostruče, recimo, profit. Srećni akcionari, srećni novi direktori, a nesrećni jedino stari menadžeri, koji ostaju bez posla. I to se zvalo – neprijateljsko preuzimanje.

Ali više neprijateljskog preuzimanja nema - i to još od 1968. godine. Najpre je donet Viljemsov zakon, koji je prilično otežao ovakve poteze, da bi se, tokom osamdesetih, stvar pogoršala (za akcionare) tako što su skoro sva preuzimanja postala – prijateljska. Od tada, bivši menadžeri, umesto klasičnog otkaza, počeli su da dobijaju – zlatne padobrane.

I šta sad? Sad je mnogo verovatnije da će akcionari mnogo manje dobijati nego ranije, a čuveni indijski ekonomista Dipak Lal otvoreno je pre mnogo godina napisao da je u pitanju – prevara akcionara. Od njihovih dividendi se isplaćuju zlatni padobrani, i dobrima – i lošima.

Što je još gore, utvrđeno je da korporacije koje uplaćuju natprosečne političke donacije dobijaju 17 puta vrednije ugovore sa državom nego one koje uplaćuju ispotprosečne. Burazerska ekonomija? Naravno.

I za to je, naravno, kriva država. Sve su to burazeri ozakonili, i do juče je izgledalo da će tako biti zauvek. Međutim, država Ilinois je januara ove godine obustavila isplatu zlatnih padobrana menadžerima koji su dobili otkaz, to jest, baš onima koji su upropastili firmu. Malo li je, za početak?

Kod nas, srećom, nema zlatnih padobrana. Jer kako bi ih bilo, kad živimo u močvari? Blic i Danas najavljuju „Velike promene u javnim preduzećima“, i kažu - direktora Elektroprivrede šalju da bude direktor Koridora Srbije. Ali, ne sada, nego kad dođe leto, kad u močvari bude toliko vruće i zagušljivo da nikome na pamet ne padne da su nekad i u Srbiji postojali konkursi.

I eto, videsmo, i Amerika je počela javno da se pita – rade li menadžeri više za sebe ili za firmu? Ali, ovde je to pitanje izlišno, jer ovde postoji samo jedna firma, i zove se onako kako se trenutno zove vladajuća stranka. A ni u Americi, dok je firma imala jednog vlasnika, nije bilo zlatnih padobrana. I svi su radili za firmu, baš kao i mi, ovde.