970

SVETISLAV BASARA - Slobodne ili erogene

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Odavno nismo imali rubriku „Gde su, šta rade“. Gde je, recimo, Đido, gde Guzijan, gde Boškić? Tu su negde. Koliko sam uspeo da se obavestim, bave se širenjem tzv. „slobodnih zona“ po Srbiji.

Šta su „slobodne zone“, to je već filozofsko pitanje, poput svih pitanja koja u sebi sadrže krajnje eluzivni pojam „sloboda“.

Tokom decenija tumaranja po bespućima srpske povijesne zbiljnosti, spoznao sam svu relativnost koncepta političkih sloboda i uočio neke zakonomernosti. Nije mi, recimo, promaklo da je u Srbiji shvatanje slobode – kako građanske, tako i medijske – tesno povezano sa trenutnim položajem ove ili one stranke/koalicije u političkom sistemu burazerskog samoupravljanja.

Ukoliko se stranki/koaliciji, nazovimo je A – kojoj je stanje građanskih i medijskih sloboda nepodnošljivo dok tavori u opoziciji – nekim slučajem posreći pa se dokopa vlasti (i kantice masti), to, manje-više, isto stanje prekonoć postaje uzorno, „po evropskim standardima“ i pročaja.

Nemojte sad doći u napast pa pomisliti da sam se pridružio horu dežurnih građanskih narikača, uopšte ne, daleko od toga, a evo zašto: zato što srpsko graždanstvo i seljaštvo naprosto ne zaslužuje više slobode. Na čemu temeljim tu tvrdnju?

Evo dokaznog materijala. Danas, Vreme i NIN su, ako mene pitate, po svim kriterijuma slobodni mediji – iako za tu slobodu plaćaju visoku cenu – informisanju, dakle, ne nedostaje sloboda, nego mu nedostaje tiraž (ne smem ni da pomenem brojke) a gorepomenutim glasilima tiraž ne nedostaje zbog pritisaka vlasti (mada i toga ima) nego zbog žalosne nezainteresovanosti istog onog dela serbskog graždanstva i politikanstva koje vapi za slobodom informisanja.

Sad natrag na „slobodne zone“ koje su za mene poprilična misterija. Nisam, doduše, obišao nijednu – niti to nameravam učiniti – ali podozrevam da su mini-cirkuske šatre u Beogradu, a i šire, mesta deljenja upaljača i hemijskih olovaka i ostalih cirkuziranja i da pride uopšte nisu slobodne zone nego – geta.

Takva je moja percepcija tog fenomena, Boškićeva percepcija – ne samo slobodnih – umal grešna mi duša ne napisah „erogenih“ – zona nego i protesta uopšte – sasvim je drugačija. Protesti su – glagolji Boškić – „ostali veličanstvena pobuna građana protiv vlasti Aleksandra Vučića“.

Veličanstvena pobuna je dakle tu, mada je ja ne vidim, sada je samo treba kanalisati usmeriti i na vlast instalirati Triumvirat Fantastikus, koji je, je li, potpisao ugovor sa narodom, pa će promptno nastupiti još jedno „zlatno doba srpske demokratije“, čega se iskreno i pribojavam. Boškić ima i recept kako se protiv pomahnitalog Hulka izboriti vodenim pištoljima. „Opozicija će“ – najavljuje Boškić – „pozvati građane na različite oblike građanske neposlušnosti, poput poziva da ne plaćaju gradski prevoz u Beogradu dok traju radovi u centru grada“. Dobra stvar, fakat, samo šta ako u gradski prevoz uđu ridže?