970

SVETISLAV BASARA - Popu pop, bobu bob

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Podigla se povelika furtutma u mojoj kafanici – a delimično i u Potfamoznom komentatorluku – zbog onomađašnje kolumne u kojoj ustvrdih da bismo – sve da smo Kosovo priznali još 1999. – svejedno prolazili kroz sve ovo kroza šta prolazimo kao bosi po trnju.

U kafanici po rečenom pitanju nije bili srpskih podela, što je loš znak jer Srbija opstaje na podelama. Svi su moji pajtaši bili jednodušni u „oceni“ da bi nam – da smo postupili tako, da smo hrabro progutali najveću žabu, progutali najgorču pilulu i blagovremeno priznali realnost – danas sve bilo bolje.

Ne kažem, naravno, da bi sve bilo isto, ali tvrdim da bi drugačiji bio samo oblik državotvorne pite i ukrasi od marcipana na njoj, a da bi govnavi fil ostao istog sastava i ukusa. Hoću da kažem – sve i da smo priznali realnost, realnost ne bi priznala nas. Kanta govana udarnički punjena sto pedeset govana – a da ni jednom nije ispražnjena – mora se popiti do dna; ambijent i okolnosti u kojima se pije nemaju nikakvog značaja.

Da je tome tako uverio sam se – dan pre, dan posle, sasvim svejedno – gledajući (i slušajući) popa (oca) Nenada Ilića – poznatog i kao oca Bake Praseta – u Pressingu Jugoslava Ćosića. Estradni pop Nenad odavno slovi kao nekakav bogznakako liberalan sveštenik, a naročito je ušao u visoku modu nakon što je njegova popadija pročitala Ilićevu pastirsku poslanicu na Velikom skupu opozicije.

Ja sam odranije znao da je jerej Ilić popriličan folirant, da hoće i da stisne i da prdne, ali Jugoslav to očigledno nije znao, pa se Pressing pretvorio u jednu od mnoštva parapravoslavnih društveno-političkih govorancija, kakve se o velikim praznicima mogu čuti sa amvona beogradskih crkava, u koje iz tog razloga ne zalazim, nego na liturgije idem i pričešćujem se u jednom manastiru (adresa poznata redakciji.)

Pokazalo se, međutim, da je o. Nenad u nekim stvarima liberalniji od mene. On, recimo, smatra da TV kamerama treba zabraniti „pristup u tajnu“ (pretpostavljam u oltar), ja pak držim (i godinama govorim) da se televizijama MORAJU zabraniti direktni prenosi liturgija, tokom kojih se pastva – iz fotelja i uz pivo – odaje pravoslavlju, a posle kojih slede direktni prenosi zadružnih jebačina.

Posebno su zanimljivi Ilićevi eshatološki pogledi. Srbi će, kaže pop – a ja ga citiram po sećanju – načisto propasti, „raspašće se“, ako zaborave „kosovski mit“ i „kosovski zavet“. Čudi me da pop Nenad ne vidi – pre će biti ne želi da vidi – da su Srbi već decenijama u poodmakloj fazi rasula, propadanja i raspadanja upravo zbog „kosovskog mita“ – koji nije nikakav mit, nego političko-pjesnička sklepotina iz XIX, XX i XXI veka – i „kosovskog zaveta“, koji je – obrni okreni – zakletva svakom plemenskom, animističkom i nasilničko-lopovskom režimu, a takvi su u Srbiji bili svi. Što no kaže naš narod, kakav pop, takav bob.