970

LJUBOMIR ŽIVKOV - Doživotna robija

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer

Predsednik Republike je preteći kriminalcima rekao “zgazićemo vas”, tu se izrazio u prvom licu množine (obično kaže “ja”, primenjujući ono “država - to sam ja” na sve oblasti življenja), tada nam je obećao doživotnu robiju, svima zapravo, ako počinimo teško krivično delo, a ako se pre toga nismo profesionalno bavili kriminalom, svejedno je, ne smemo se nadati milosti kao što se nadaju na primer atentatori, osuđeni po važećem zakonu na četrdeset godina. Prirodno je da predsednik koji se poistovetio sa državom govori o njoj kao o ljudskom biću, e, sad je tome biću prekipelo i hoće da prestupnike kažnjava mnogo strože nego što to dosad činilo, osuđeni na doživotnu robiju ne mogu ni pomišljati da će biti pušteni koju godinicu pre smrti, čak i ako se u kazneno-popravnoj ustanovi poprave, predsednik (još uvek) ne piše lično i ne donosi samostalno Krivični zakonik, ali ono što je rekao, čuo je ko treba, i obećanje vladara samo se od sebe pretvara u zakon: bila je pesma, ima valjda i sad, gde je bio refren “pravoslavlje ispunjava želje”, sad i pravosuđe ispunjava želje, ne sve, naravno, nego želje onoga koga smo na demokratskim izborima ovlastili i zamolili da u naše ime želi što god želi. 

Kod nas je lepo što se zakoni i uredbe lako donose, i ne samo kad nešto treba da se iskoreni ili predupredi (kao što je ubijanje bližnjih), nego i kad neka nelepost’ počne da narušava enormno visok ugled državnog rukovodstva: bivši predsednik Republike odbija da se iseli iz predsedničke vile, što jeste nevaspitano i nezakonito, ali se v takom sluchae donese fino uredba: ta i ta zgrada, vrt, garaža i ostalo pripadaju odsad osobi zaduženoj za saradnju sa Kinom i Rusijom. Predsednik Republike je, preko svojih vazala, ovom kraljevskom uredbom obezbedio očito nužni smeštaj svome političkom poočimu, kao što je istom tom građaninu Nikoliću za ljubav i smislio posebnu ustanovu radi saradnje sa ruskom braćom i kineskom svojtom, kao da nemamo diplomatiju, Privrednu komoru…

Ministarka pravde drži da nam javna rasprava o doživotnom robijanju nije potrebna, jer se većina stanovništva već izjasnila za osvetoljubivi paragraf, mora da sam bio na Tajlandu kad je većina to rekla, ali tako je kako je, pala karta, pito – plateno, kažu Bugari.

Predsednik se nakon susreta sa Putinim vratio sav ozaren, Vladimir Vladimirovič rekao je da Srbiju ne sme niko da dira, to nisam čuo od osnovne škole, to je tada značilo da te  neko, stariji i jači od tebe, sa predumišljajem i javno omalovažava izazivajući te da mu pružiš otpor (koji će te koštati razbijenog nosa), ali moguće je da u ruskom jeziku postoji savršen ekvivalent za to, i da je ruski predsednik o Srbiji govorio kao o ubogom đačetu koje nema starijeg brata, a možda ni oca. 

Već smo se pomirili sa slikovitim izražavanjem Vučićevim, njegova omiljenja uzrečica “taj film nećete da gledate” prevedena je na trideset sedam jezika, od albanskog do španskog, i pohranjena u arhivi Evropske unije, Ujedinjenih nacija i Interpola, u toku je prevođenje svečanog zaveta ruskog vladara “Srbiju ne sme niko da dira”, stara kajla Vulin sve ratobornije i sve prkosnije ponavlja Šiptari pa Šiptari, nije načitan kao akademik Čavoški koji ih je zvao Arbanasima, Arnautima, da je nastavio da piše za “Glas” takozvani Kostica bi ih zvao verovatno i Argonautima, samo da ne kaže “Albanci”, e, isto to, samo naravno na svom nivou čini ministar odbrane: “Hoćete, lažni državljani, da vas i ja zovem Albancima?! E, taj film nećete da gledate!” 

Meni nepoznati Šiptar, moj kolega po brašnu (dve godine sam radio kao pekar u prekomorskoj zemlji koja neka ostane anonimna, mada nije) objavio je negde selfi sa prstima ukrštenim tako da označavaju i nagoveštavaju skori nastanak Velike Albanije, pa su Sorabi koja je ova sablazan zdravo najedila o svom trošku, bez sendviča i organizovanog podvoza, zapucali pred pekaru njegovog bivšeg gazde, borčanskog što bi Vulin rekao Šiptara, i na njegov šiptarski auto stavili su odsečenu i valjda pečenu svinjsku glavu, ministar policije pohvalio je nešiptare što nisu polupali izlog, pendžere i šoferšajbnu poslodavcu koji je naravno odgovoran za sve što njegovi sadašnji ili bivši radnici učine, a što se nama može mrskim učiniti! 

Predsednik naše Republike bio je opet duhovit, njemu taj tuđinski orao, mada je dvoglav kao i naš, i ti uzukrštani prsti liče na kokoške, predsednik se tu sam i nasmejao, toliko njega kokoške zasmejavaju ne samo kad ih ugleda nego i kad ih se seti, za razliku od Borisa Tadića koji je hteo da svojeručno pelcuje kokoške tamo gde veterinari možda nisu učinili svoje, predsednik Vučić propustio je da izjavi kako on sa kokoškama nema nikakav problem, nimalo se ne boji kokošaka, i ako neko misli da će ustuknuti pred lažnim kokošinjcem i pred kokodakanjem, taj film neće da gleda: predsednika, koji je otelotvorenje Srbije, ni živina ne sme da dira.

Japan je dobio novog cara, pa je naš predsednik, koji mora po Berlinu da pregovara sa onima koji mu nisu ravni i koji ga nisu dostojni, najzad poslao dve depeše u zemlju izlazećeg sunca, jednu prethodnom caru, drugu novom, Proviđenje je nama donelo predsednika Vučića, e isto to Proviđenje Potonjem je, umornom od cenkanja sa nosiocima kokošijeg grba, pružilo priliku da piše osobama koje su njemu ravne, kak hudozhnik hudozhniku čestitao je carevima, jednome odlazak u carsku penziju, drugome stupanje na presto: znate, ja sam u svojoj državi možda i više od cara, samo se to na srpskom kaže ‘predsednik’, a carevina se na našem jeziku kaže ‘prćija’.   

Naša prćija uči od Rusije kako se postupa sa prćijama manjim od naše: kao što Rusima na pamet nije palo da izruče odnedavno pokojnu udovu raba Božijeg Slobodana, rabu Božiju Mirjanu, tako mi nećemo da izručimo Crnogorcima raba Božijeg Svetozara, koga vija i crnogorski knez i Interpol. Advokat traženoga rab Božiji Boža tvrdi da je njegov klijent žitelj Srbije, dijak grešni Nebojša veli da Svetozara nema u Matičnoj knjizi doseljenih (gde je Dodik Milorad dvaput upisan), ko bi rekao da ću se nakon dvadeset godina za mene prijatnog zaborava još jednom spomenuti i prvosveštenice JUL-a i čoveka kojeg je potonja u svojim paraknjiževnim tvorevinama zvala zli čovek iz Budve, a koji, gle, ponavlja sudbu nekadašnje protivnice: zavisi od toga šta će zemlja u koju se samoprognao ushteti da poruči zemlji u kojoj se rodio i u kojoj organi gonjenja imaju pik na njega.