970

Dirkanje

Dejan Ilić, Peščanik.net, 27.04.2019.

Kada Putin obeća Vučiću da „Rusija neće dozvoliti da bilo ko dira Srbiju“ (a javni servis to stavi u naslov vesti) – šta mu je obećao? Drugim rečima, kako se države „diraju“? I ne samo države: recimo, kako se odrasle osobe „diraju“? U rečniku stoji da „dirati“ ili još i „dirkati“ u smislu o kome se jedino u ovom kontekstu može razmišljati znači – uznemiravati, bockati, zadevati ili vređati. Jednom rečju – zadirkivati. Iako deluje pomalo groteskno, može se reći da odrasle osobe zadirkuju jedna drugu, recimo kada se šale s namerom da jedna drugu isprovociraju. Groteskna je tu slika zrele osobe koja se dâ šalom isprovocirati. Mnogo češće se pak kaže da se deca među sobom zadirkuju, jer „zadirkivanje“ zapravo konotira i svojevrsnu nevinost, dakle bezazlenost primerenu dečjem uzrastu. Otuda, kada se za odrasle kaže da se zadirkuju, kaže se u stvari da se ponašaju kao deca.

Ali, šta znači kada se kaže da se države diraju/zadirkuju? I dalje, šta znači da jedna država neće dozvoliti da drugu državu diraju/zadirkuju ostale države? Ako je Putin Vučiću baš tako rekao, dakle da Rusija neće dozvoliti da bilo ko dira/zadirkuje Srbiju – a ima razloga da u to sumnjamo, jer smo to čuli od Vučića, a ne od Putina – onda mu nije rekao ništa. To jest, to što mu je rekao nema nikakvog smisla, izuzev ako nije baš hteo da dira/zadirkuje Vučića, ciljajući na njegovu nezrelost i infantilnost. U nešto goroj varijanti po Srbiju, ako je zaista tako rekao, Putin je onda Vučiću bezmalo neuvijeno u lice saopštio da Srbija nije nikakva država (kao što i nije) ako od njega, Putina, i Rusije očekuje da je zaštite od – zadirkivanja. I rekavši to, opet je dirao/zadirkivao Vučića, obećavši mu upravo to da neće dati da njega, Vučića, i Srbiju iko dira/zadirkuje, izuzev, očigledno, Putina lično.

Putin je ipak ozbiljniji od „zadirkivanja“. Čak i kada ne poštuje svog sagovornika, on će verovatno odoleti (za razliku od Vučića) detinjem iskušenju da ga ismeje. Ali, šta god da je Putin rekao, Vučić je to razumeo ili namerno pogrešno intepretirao kao obećanje da će Rusija zaštititi Srbiju od diranja/zadirkivanja. Tako konačno dolazimo do krajnje dosadne i do sada bezbroj puta ponovljenje teze (koju iz nedelje u nedelju ovde uporno i sa stilom elaborira Ljubodrag Stojadinović) o Vučićevoj ispraznosti. Ponovimo je i ovaj put, da ne bude posle da nismo znali. Izabravši reč „dirati“, Vučić je ponovo otvoreno demonstrirao da ga se Srbija nimalo ne tiče. Sve što se događa u Srbiji i oko Srbije za njega je puko – diranje. Tako i razgovore o Kosovu on vidi tek kao zadirkivanje. (Što oni, ruku na srce, zaista i jesu, jer je to pitanje već deceniju i više već rešeno.)

Pored toga što ne haje za Srbiju (a za Kosovo pogotovo), Vučić je izabravši reč „diranje“ nedvosmisleno, još jednom, pokazao i kako vidi žitelje Srbije – redom kao neodraslu (mentalno zakržljalu) decu kojoj je potreban čuvar i staratelj. Infantilni Vučić tako infantilizuje čitavu Srbiju. U govoru odraslih ljudi reč „dirati“ u smislu „zadirkivati“ praktično ne postoji, pogotovo kada su na dnevnom redu ozbiljna pitanja. Ali, u glavi svakog obzira oslobođenog Vučića, ne samo što nije problem svetsku političku scenu svesti na nivo zabavišta: njemu je sasvim prirodno da i na Srbiju gleda kao na obdanište u kome je on strogi vaspitač.

Ali, u tome, uprkos neprekidnom nizu apsurda, ipak ima nekog višeg smisla. Već tri decenije žitelji Srbije žive u samoskrivljenoj nezrelosti. Nezrelost je, podsetimo se, nemoć da razum koristimo samostalno, dakle bez potrebe da nas neko u tome vodi. Nezrelost je, pak, samoskrivljena onda kad stvar nije u nedostatku razuma, nego u odsustvu volje i hrabrosti da se njime samostalno služimo. Ako se stvari tako postave, onda Vučić prestaje da bude čuvar i staratelj, ako ga iko još (pored Irineja) iskreno tako vidi, ili, iz jednog drugog ugla, zli diktator. Njegovo „diranje“ ispostavlja se tek kao zaslužena kazna za lošu odluku žitelja Srbije da se, bez ijednog dobrog razloga, ponašaju kao nezrele i neodgovorne osobe.