970

ZORAN KESIĆ & EKIPA NJUZ.net-a: Bajkopisac sa Andrićevog venca

Zoran Kesić i ekipa Njuz. net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''

Svako ko se danas bavi marketingom, posebno političkim, zna da dobar storiteler zlata vredi. Ili u prevodu - pričač priča. Pripovedač.

Dobar pripovedač ume da ispriča priču tako da ona bude ubedljiva. On ume da navede slušaoce da pomisle da se sve to o čemu on priča stvarno desilo, iako možda znaju da nije to baš tako bilo ili nije bilo tako uopšte. Ali nekako postoji prećutni konsenzus. „Znamo da malo lagiš, ali ti tako lepo pričaš, milina je slušati te!“

Tokom prethodnih, vrlo turbulentnih desetak dana, imali smo prilike da vidimo koliko je u stvari storiteling teška disciplina. Naročito u politici. Kako to mislite teška disciplina, reći ćete, pa ako neko ume da pripoveda bajke i pričama prevede žedan narod preko vode, to su političari, oni to jedino i znaju da rade. I bićete u pravu, ali samo donekle.

Nevolja sa političkim pripovedanjem je što stalno morate da se menjate i da budete sve bolji i bolji. Morate da menjate stil i način pripovedanja, da menjate teme, pa i kompletan stav svog nastupa, a to nije lako.

Za predsednika Srbije Aleksandra Vučića smo već videli koliko je dobar storiteler. Kaže da neće da se kandiduje za predsednika, pa se onda kandiduje za predsednika. Kaže da neće biti smanjenja penzija, pa bude smanjenja penzija. Kaže biće kula Beograda na vodi do kraja 2016, ona ne bude ni do kraja 2018. i tako dalje. Sve to može da izvede samo zaista dobar politički pripovedač, da govori i radi dijametralno suprotne stvari, a da mu se to ne odrazi na rejting.

U nedelju, 17. marta, dok su ga demonstranti držali u višečasovnoj opsadi u Predsedništvu, predsednik je pokazao da je majstor improvizacije i genije pripovedačkog fristajla. Shvativši da ima dosta vremena i da o nečemu mora da priča, odlučio je da mudro iskoristi vreme. Ipak, nije mogao toliko dugo da igra šah sa Nebojšom Stefanovićem.

„Slučajno sam u 11.40 sati sinoć bio na terasi i naišao je jedan od demonstranata i rekao: ’Šta je Vučiću, nemam ja tebi šta da kažem, ali imam ovima oko tebe, što nisi osudio?’ A ja kažem: koga? Nastavio je: ’Što nisi Đilasa osudio?’ Mislim da imam to i snimljeno. Ja mu kažem: Ali, ne sudim ja, već sudovi koje je Đilas postavio, a ja uvek govorim istinu“, ispričao je predsednik.

Iako su mnogi odmah potrčali da na ovu priču zalepe haštag #nijesedesilo, njima treba postaviti samo jedno pitanje - a zar je uopšte bitno?

Zar ne razumete da živimo u društvu postistine? Više nije bitno šta je istina. Bitno je šta Vučić kaže da je istina. Zašto onda jednostavno ne uživate u lepoti pripovedanja? Zašto je važno da li je šahovska partija u Predsedništvu fingirana ili stvarna? Zašto je važno da li je 1.023 demonstranta, koliko Vučić kaže da ih je bilo ispred Predsedništva, moglo da opkoli zgradu i blokira dve najveće centralne ulice u gradu?

Zar je zaista važno ko je kriv za pad helikoptera? Zar je zaista važno ko je rušio po Savamali? Ili ko je gradio na Kopaoniku? Ili ko vlada medijima u Srbiji? I da li ste zaista uopšte spremni da čujete odgovore?