970

SVETISLAV BASARA - Vanrednost Famoznog

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Sve se ubrzava, sve se zahuktava, više ni televizije ne uspevaju da idu u korak sa događajima (koje su, inače, same pokrenule) – treba stići na lice mesta, novindžike treba da se nafrakaju, a dok se to uradi, breaking news se ubajatio – šta tek reći za nas, štampanu sirotinju raju, koji se ubajati već u trenutku odlaska broja u rotaciju.

Sa druge strane, i štampani show must go on. Sledstveno je Danasov menadžment odlučio da danas, u svetu neđelju, dan posle protesta, SNiS-u podastre vanredno izdanje. Ovo je tačka preloma. Od danas, pa do neodređenog dana u budućnosti – a možda i zauvek – svaki broj Danasa i ostalih novinčina biće vanredan.

Budući da mi je kristalna kugla još uvek na remontu – zbog čega sam sprečen da zavirim u popodnevne događaje – našu ćemo vanrednu kolumnu posvetiti našem starom zanatu – zajebanciji, koja će, uzgred, pokazati kolika je zahuktalost događaja i koliko moja malenkost kaska za vremenom.

Pretskazah tako juče da će Vrhovno Biće sačekati tri dana, pa tek onda zamoliti štrajkače da nešto prezalogaje i tako spasu i sebe i Srbiju – u stvari obrnutim redosledom – ne prođe, međutim, ni 30 min. otkako predskazanje prosledih redakcionom kompjuteru, a štrajkači se uznesoše do Visokog Bića koje ih očinski posavetova da odustanu od štrajka.

Zašto. Bližilo se vreme ručku. Eto zašto. Svejedno, sama ideja štrajka i sat i po gladovanja bili su dovoljni da Srbiji obezbede mesto u Ginisovoj knjizi rekorda kao jedinoj zemlji u istoriji i na svetu u kojoj se vlast protiv opozicije borila štrajkom glađu. Kao što znamo iz teorije, štrajk glađu je izuzetno defanzivan vid političke borbe, a posmatrano uopšte, sine ira et studio, SNS-ova se strategija (iako je strategija prejaka reč) može definisati kao agresivna defanzivnost još jedna stvar za Ginisa.

Gromoglasna palamudnjava o ljudskim ženskim, dečijim, radničkim, građanskim i narodnim pravima – bez obzira koliko ona bila neiskrena i lažljiva – siledžijama i galamdžijama naprosto vezuju ruke. Zvuči kao kosmodisk, ali to tako biva. Milošević, recimo, na nasrtaje ondašnje opozicije – doduše mnogo realniju opasnost po vlast od ove – nije odgovarao huškanjem funkcionerstva na štrajk glađu, nego huškanjem policajnih brigada na umlaćivanje ondašnjih protestanata.

Prostonarodski rečeno, Milošević je dobro znao i kud udara (mada je udarao na pogrešna mesta) i koga udara, ovi sadašnji jednostavno više ne znaju kud udaraju, ali se dobro paze da nekog ne udare, jer intuitivno osećaju da su se događaji otrgli bilo čijoj kontroli, da je sve moguće, a da jedina konstanta srpskih politika – pendrek – ima dva kraja. Rečeno pak ne znači da da današnjim protestima neće biti udaranja i udaranih, ali toga redovno biva i na vašarima u Rumi. Danas ćemo znati šta je bilo na jučerašnjem vašaru u Beogradu.