970

SVETISLAV BASARA - Obogaćeni uranijum

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Redovna godišnja repriza NATO bombardovanja – iliti po novom jezikopravilu „agresije“ – još uvek je u toku, pa budući da je godišnjica „okrugla“, a da Srbi vole okrugle cifre, ne bi me začudilo da potraje svih 78 dana, koliko i bombardovanje.

Već godinama istražujem fenomenologiju bombarderskih „obeležavanja“ i „komemoracija“, tu smesu nezgrapnih seoskih priredbi i boljševičkih mitinga i dolazim do zaključka da mi je lakše bilo podneti bombardovanje nego budženje „kolektivnog sećanja“ na događaj koji samo dementni mogu zaboraviti. I znate šta – s vremenom sam dokonao da ta „obeležavanja“ nisu plod gluposti – mada i nje ima – nego lukavstva seljačkog uma sračunatog upravo na to da široke narodne mase održi u stanju permanentne kretenizacije i demencije.

Nikako se, recimo, drugačije osim programiranom demencijom ne može objasniti pojava N.N. mladića u jutarnjem programu TV Prve, koji je u uzrastu od 3,5 godine pobedonosno stajao na krilu oborenog nevidljivog F (ne znam broj), na krilu bio uslikan za neku žutaru, koji je u međuvremenu porastao i koji sada – ne bez ponosa, sve držeći požutelu ćutaru u ruci – cenjenom publikumu TV 1. iznosi svoja kolektivna sećanja na herojsko doba u kome je imao 3,5 godine.

Još sam tokom „agresije“ slutio – a sled događaja mi je dao za pravo – da će bombardovanje nedužnima doneti jezive gubitke u ljudstvu i materijalu – a neprocenjivu korist upravo onima zbog kojih je do bombardovanja i došlo i da ta ekipa neće trena oklevati da od agresije sklepa porazni mit koji će zameniti već posustali, kosovski; priču, dakle, koji će izbrisati svako pamćenje šta je pre toga bilo.

Evo, recimo, ovih dana je maltene nezapaženo prošla vest da je Miri Marković ukinuta presuda zbog muljavine sa nekakvim državnim stanovima – kakvog li greha – a na nadležnim televizijama polako je počeo da se priprema teren za njen povratak na rodnu grudu, mada bi se Mirin štim kolega, Ilija Čvorović, zacelo zapitao da li je luda i da li ima rodnije grude od ruske.

Jeste možda ruska gruda najrodnija, ali nema grude tako blagonaklone prema jurodivcima kao što je srpska. Tako je određeni Sreto Nogo, predsednik udruženja građana „Osiromašeni uranijum“ i profesor međunarodnog prava u Politikinoj Rotopalanci – a da gde drugde – izneo predlog „da NATO o svom trošku leči građane Srbije obolele od raka, u najboljim bolnicama i najsavremenijim lekovima“.

Ne postupi li NATO tako – decidiran je Nogo – sledi tužba. Siguran sam da Nogo kao profesor međunarodnog prava dobro zna ono što i vrapci znaju – da je NATO organizacija za ubijanje, a ne za lečenje, još sam sigurniji da zna da od isceliteljskog posla – za koji je, inače, nadležna država Srbija – neće biti ništa, ali, eto, nije mogao da odoli da malčice ne obogati uranijum, pa ako prođe, prođe.