970

TEOFIL PANČIĆ - 'Javne ličnosti' kao političari iz nužde

Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa


Postalo je već nešto nalik na opšte mesto reći da desetine hiljada građanki i građana Srbije koji ovih dana protestno demonstriraju nisu izašle na ulice zbog Dragana Đilasa ili Vuka Jeremića, zbog Saveza za promene ili bilo koje druge opozicione grupacije, nego zbog dubokog i fundamentalnog nezadovoljstva vlastitim položajem i stanjem u društvu uopšte. A to nezadovoljstvo, kaže dalje ova popularna priča, nastoje da politički artikulišu tako što će potpuno zaobići bilo kakvo referisanje na etabliranu stranačku opoziciju, vapijući za „novim ljudima“, uglednim i nekompromitovanim, i pri tome lišenim ličnih političkih ambicija, da ih povedu u onu večito izmičuću „bolju budućnost“.

Rezultat ovog zapravo već dugo tinjajućeg „antipolitičkog“ (ili samo “antipolitičarskog“? Ali, može li jedno bez drugog?) raspoloženja jeste da tzv. javne ličnosti, ljudi od ugleda i s natprosečnim profesionalnim, ali i građansko-moralnim referencama, zapravo predstavljaju simbole i predvodnike građanske pobune, dok profesionalni političari stoje negde u zavetrini, većinom ne želeći da se mnogo eksponiraju. A i ako neko poželi, teško da će mu se izaći u susret...

Sticaj zanimljivih okolnosti rezultirao je i time da se dvojica glumaca, pri tome rođena braća, Branislav i Sergej Trifunović, „iskristališu“ kao makar simbolički vodeće ličnosti aktuelne pobune najproduktivnijeg građanskog sloja današnje Srbije, a da za njima slede i drugi prepoznatljivi i respektabilni pojedinci, među kojma ima profesora, novinara, karikaturista, reditelja, muzičara, pisaca... Koje povezuje možda samo to da im se lakše veruje nego profesionalnim političarima jer se smatra da u politici nemaju lični interes, ali i zato što ih se smatra „ostvarenim“ ljudima, onima kojima nije potrebno da „budu vlast“ da bi bili Neko i Nešto.

Glavnu pozornicu su, dakle, zauzeli neki drugi i drugačiji ljudi, i izgleda da ne nameravaju da je vrate „prethodnim vlasnicima“. Gotovo svi će se složiti da to ne mora da bude loše, što je tačno; ipak, malo je zabrinjavajuće to što je, izgleda, tek malo ko svestan da to ne mora ni da bude dobro, to jest da izvesna „amaterizacija“ političkog aktivizma nema samo pozitivne strane i blagotvorne učinke. Nego može i da ograniči sredstva i domet građanskih protesta, formatiravši ih kao doduše sjajne, ali u konačnici nedelotvorne „autoterapijske seanse“ nakon čijeg postepenog iscrpljivanja može da usledi gorko buđenje u neizmerivim dubinama statusa quo, ili čak u stanju gorem od onog koje je bilo pre protesta.

S druge strne, i najovlašniji pogled na ono što je ostalo od opozicije – parlamentarne i vanparlamentarne – nakon šestogodišnjeg drila u uslovima neproglašenog vanrednog stanja, permanentne izborno-mobilizacijske kampanje i faktičke uzurpacije države i društva od dubinski nekompetentne i korumpirane oligarhije, zaista ne daje mnogo razloga za poverenje, kamoli za „sledbeništvo“. Nikada od ponovnog uvođenja višestranačkog sistema nije politička scena bila ovoliko zakrčena neznalicama, smutljivcima i ljudima višestruko promašenih karijera, i u tom poledu (i samo u tom pogledu) se glavnina opozicije ne razlikuje dramatično od glavnog toka vladajuće strukture.

Uzgred rečeno, ne oslanjaju se samo protivnici vlasti na „javne ličnosti“ kao svoje adute, nego ih i režim rado i često koristi kao svojevrsne manekene. Verovatno najupečatljiviji primer ove tehnike predstavlja aktuelni gradonačelnik Beograda, ugledni lekar kojem će se malo koji Beograđanin lako i brzo (ili ikako) prisetiti imena, ali zato će svi znati, recimo, Gorana Vesića... Kojem, pak, niko neće umeti da pogodi „civilnu“ profesiju.

Sama masovna odbojnost prema „establišmentu“, ekonomskom i političkom pre svega, nikako nije ekskluzivan srpski izum – pre će biti da je globalni fenomen današnjice. Koji ima nesumnjivo pozitivan i progresivan potencijal, ali iz nekog (svakako zanimljivog i istraživanja dostojnog) razloga mnogo češće mutira u neku od bezbrojnih, elastičnih i žilavih, formi populističke vladavine, čija je neizbežna nuspojava dekadencija demokratskih i drugih ključnih civilizacijskih standarda.

Srbija iz „epohe Vučića“ je sasvim dobar i ubedljiv prilog za osnaživanje ovakvog gledišta. Naposletku, i sam je „Vučić“, ovde pod navodnicima jer je uzet kao simbol ponovne vladavine protagonista neopisivih devedesetih, bez mnogo vlastitih zasluga postao vodeći čovek Srbije baš na talasu neformalnog „antipolitičkog“ protestnog pokreta koji je došao glave demokratskom političkom establišmentu, inače krivom za štošta, ali ipak i zaslužnom za civilizacijsko pridizanje Srbije nakon 2000. godine.

Ovu pouku svakako ne bi trebalo više nikada zaboraviti: bez sumnje, političku scenu stalno treba provetravati a političare držati pod najstrožom mogućom prismotrom javnosti, ali se bez političke artikulacije – kako „idejne“ tako i organizacione – ni jedno društvo ne menja na bolje, nego samo propada i srozava se. Kao što kaže davna poduka dr Esada Ćimića, koju je ovaj proživeo na sopstvenom primeru: „Ako se ne budete bavili poliikom, politika će se baviti vama“.